MIRIS RUŽE (Štampana)

MIRIS RUŽE

Dok je govorila Zehrin glas bio je tako miran. A kada je Omer pogleda ona se zlobno nasmeši pa vrati pogled na Ajše i reče: ,,Tvoj brat je kriv zato što..." – „ Zato što sam ja bolestan Ajše. Celo jutro se ne osećam dobro"- izgovori brzo Omer i prekide Zehru. Ostalo vreme dok je trajao  ručak vladala je tišina. Ubrzo je Omer  krenuo u firmu, a Zehra u sobu. Kada su oboje bili na sredini salona na vratima se začu zvono. Zehra krenu reći da će ona da otvori, ali je Omer ponovo prekide govoreći :,,Ja ću pogledati, svakako, već izlazim." Ona potvrdno klimnu glavom i krenu otići, ali je Omer povuče za ruku i ona pade u njegovo naručje. Pre nego što je i uspela da shvati šta se  upravo desilo Omer je poljubi u jedan pa u drugi obraz, a zatim se sagnu do njenog uva i tiho prošapta: ,,Ajše.. Ajše, može videti.

Nakon što je Omer sklonio  ruke sa njenih  ona nastavi put prema sobi, ali je zaustavi glas koji je čula pred vratima kako govori :,,Ovo je došlo za gospođu Zehru." Čim se okrenula postala je kao kamen. Čovek ne vratima u rukama je držao cveće, ono cveće koje Zehra najviše voli, ono cveće koje joj je on uvek slao.  Bezbroj emocija, sećanja, tuga, bol, strah, patnja, gađenje, sram, osetila je Zehra u jednom minutu, ali se nije mogla pomeriti. Stajala je na mestu kao lutka bez i jednog treptaja.  Tek kada je videla da Omer potpisuje papir da je pošiljka dostavljena da prilazi i rukama uzima cveće. I dalje je isto mirisalo i dalje je bilo najlepše i dalje je podsećalo na njenu prvu ljubav i bol koju joj je verenik priuštio samo par dana pre venčanja. Ali, sada kad cvece od njega u rukama drži ne oseća ljubav kao nekad, oseća samo gađenje. I dok je ona pokušavala  da se smiri Omer je upitno gledao.  Njegovo lice menjalo je boje poput božićnih svetiljki na jelki čekao  je da Zehra nešto kaže, čekao je da nešto napravi, jednostavno, čekao je da uzme to cveće i baci ga u kantu sa smeće.  Umesto toga Zehra je uzela poruku i gledajući u nju pustila jednu suzu.

Ta suza ovog puta Zehri je bila olakšenje, a Omeru nova rana na srcu. Bez i jedne reči izjurio je napolje, sjeo u auto i otišao. Zehra ga je zbunjeno gledala sve dok auto nije nestalo iza kapije. A zatim je još jednom pogledala cveće u rukama, još jednom njegov miris udahnula i suzu pustila.

Od tog dan kada je došlo cveće prošlo je tačno nedelju dana. Omer skoro pa uopšte nije dolazio kući, dane je provodio u firmi, a noću, kada svi zaspe, vraćao se kući.  Spavao je u radnoj sobi i rano izlazio.  Često bi kada se vraćao, vidio upaljeno svetlo u njegovoj i Zehrinoj sobi svaki put bi mu srce brže zakucalo kada bi pomislio - ,,Da čeka njega!" Ali bi se onda setio cveća od pre neki dan i Zehrine suze u oku. Tog dana je sebi obećao, da neće biti ničije rame za plakanje, da neće nikom zavijati stare rane, a onda kada rane zarastu dobiti samo jedno ,,Hvala".

Ali ove noći nije mogao održati obećanje. Kada je ugledao upaljeno svetlo u sobi doneo je odluku da ide da porazgovara sa Zehrom. Reći će joj:  ,,Za dva meseca bićeš slobodna! " Želeo joj je to reći iako su ga te reči bolele. Jer svaki put kada pomisli na to  da joj da slobodu, sjeti se njenih ruku na njegovom obrazu i pitanja:  ,,Ko si ti? Zašto me jednog trena tešiš, a drugog ubijaš." Dok je razmišljao stigao je ispred vrata one iste sobe gde je bila njegova ranjena ruža. Stajao je neko vreme pored vrata i razmišljao da li da pokuca ili samo uđe. A onda je otvorio vrata i ugledao Zehru kako mirno spava na fotelji. Gledao  je i od sreće se nasmešio jer je tada bio sasvim siguran da je čekala njega. Napravio je jedan korak napred sa namerom da je podigne i odnese na krevet kako bi mogla mirno da spava. No, kada je krenuo napraviti još jedan korak, zastao je u mestu jer je pored ogledala ugledao ruže. One iste ruže zbog kojih je Zehra pustila suzu. Omerovo srce ponovo počelo je da krvari, svaki put krvarilo je sve više, a ovog puta najviše. Bolelo ga je to što u njihovoj spavaćoj sobi drži cveće drugog muškarca, ali ga je još više bolelo to što Zehra, njega još uvek voli. Krenuo je da uzme cveće i baci ga u kantu, ali na njemu ugledao poruku. Drhtavom rukom uzeo je maleni papirić i pročitao reči :,, Vraćem se za Novu godinu Mrvice. Volim te puno, nemoj to da zaboraviš!" I na kraju nacrtano maleno srce. Omer je bacio papirić na cveće i brzo izašao iz sobe za sobom glasno lupajući vratima.

Lupanje vrata razbudilo je Zehru pa ona tiho prošapta kad otvori oči :,,Još uvek nije došao. A šta si mislila Zehra, da će večeras doći?"

A nije znala, nije ni mogla znati, da je Omer baš večeras na srcu dobio novu ranu i dao novu zakletvu , da neće Zehru pustiti još narednu polovinu godine!

Ali isto tako ni Omer nije znao da je Zehra, njega svake noći čekala, sa nadom da će doći i reći: ,,Izvini što sam ispao idiot i nakon što sam od tebe tražio da budeš moja svetlost, ponovo otišao u još veću tamu."   Čekala je ona svake noći, ali se to nije desilo on nije došao. A večeras, kada je došao, Zehru je san prevario.

Sledećeg jutra Omer nije uspio da se iskrade iz kuće, pobegne prije nego se ostali probude.Zato je bio primoran da ostane na doručaku.

Kad je ušao u salon svi su već bili za stolom. Svi osim Zehre! A kada ga je Asija ugledala veselo je povikala: ,,Ujače." I otrčala mu u zagrljaj, za njom odmah i Ajše govoreći: ,,Brate, gde si ti već danima? Uopšte te ne viđamo, jako smo te poželeli."

Nekoliko minuta kasnije na vratima se pojavila Zehra, imala je osmeh na licu, ali tugu u očima. Ljubazno reče: ,,Dobro jutro svima" i za malo stade kad Omera za stolom ugleda. Ali se ubrzo pribra jer je savest posjeti da su svi ovde.

Onog trena kada je ugledala Omera osmeh na njenom licu bio je iskren. Prišla je do Omera i ostavila jedan poljubac na njegov obraz, što je njega  jako iznenadilo. Na tren se nasmijao od sreće, ali već sledećeg trena uozbiljio se, prisećajući se poruke: ,,Vraćam se za Novu godinu Mrvice, volim te puno nemoj to da zaboraviš." Omerovo lice ponovo se namrštilo, a još više se namrštilo kada je Ajše izgovorila: ,,Brate, ti samo radiš. A tvoja žena umesto od tebe cveće će dobijati od drugih." Omer je jako stegao ruke u pesnice, krijući ih ispod stola isto kao i svoj bes na licu. Na Ajšine reči nije ništa odgovorio sam se malo nasmešio i nastavio sa doručkom koji je ovog jutra jeo Omera, umesto Omer njega. Pet minuta kasnije on ustade od stola i ispriča se govoreći da mora da ide na posao, na šta Ajše sa čuđenjem doda : ,,Ali brate, danas je Nova godina. Zar ćeš i danas raditi?" Omer zastade u mestu i sam sebi postavi pitanje : ,,Da li je moguće da sam zaboravio da je danas Nova godina?" Zatim ustade sa stolice i reče:  ,,Ajše imam važnog posla, moram to završiti."  Nihat ga upitno pogleda, a Omer odmahnu glavom. Znao je Nihat da Omer laže, znao je da od nečega beži, ali nije ništa rekao, samo je pogled na Zehru  prebacio i tugu na njenom licu vidio.  Ajše kimnu glavom pa do doda:  ,,Uredu brate. Ali večeras dođi ranije." Omer se osmehnu i krenu prema izlazu, a za njim odmah krenula je i Zehra. Na vratima koja su vodila prema izlazu ona ga uhvati za ruku i gledajući ga u oči upita:  ,,Gde si ti već par dana? Znaš li koliko sam se zab..." Tu zastane pa nakon par sekundi nastavi : ,,Nisam znala šta da kažem Ajše i ostalim, da danas nisi došao ja bih.."

- ,,Ti bi šta? "- upita Omer, ali ne sačeka da Zehra odgovori, već sama sebi odgovori ljutito mrmljajući : ,,Otišla kod svog voljenog momka!" Nakon toga Omer pomeri Zehru sa strane nimalo nežno nimalo džentlamenski i ponovo izjuri napolje. Ovog puta, dok je gledala kako odlazi, jedna suza pala je sa Zehrinog lice, a onda tiho prišapta: ,,Molim te dođi večeras. Dočekajmo zajedno Novu godinu." A zašto je zaplakala, zašto je zaboleo taj hladan pogled u Omerovim očima, zašto je tražila da Novu godinu zajedno dočekaju nije ni ona znala!