Žandarmerija

Ajde slabiću obori ga!

Aleksa POV

Gledam je kako se grli sa Jelenom i uživa u sreći,prišao sam joj i poskočila je kad je osetila moj dah na njenom vratu te se okrenula ka meni

-Ja vas ostavljam osim ako ne želite sa mnom u šoping-reče Jelena

-Mi imamo druge obaveze-nasmešio sam se šmekerski dok me je Kristina gleda začuđeno

-Bojim se da ti gospodine trebaš u žandarmeriju a gospođica može sa mnom-čuo sam glas ćaleta iza sebe,iznenadio sam se na tu izjavu

Ne znam šta sad pokušava,Kristina je bila isto začuđena ali mu se pridružila i otišla sa njim. Samo se nadam da joj neće reći šta sam uradio. Ah ćale zar moraš u sve da mi se mešaš?

(...)

-E buraz, šta bi sa onom malom,jel se izvukla?-upitao je Strahinja

-Jeste,izvukla se-rekao sam oblačeći fantomku

-Mala je dobra, zar ne? A ni ona njena drugarica nije ništa lošija-zlobno se smeškao,znao sam na šta misli,želi ponovo da jebemo

Za divno čudo nijednom je nisam zamišljao tako,mislim da nije od tih devojaka,a i da počnem zamišljati drugar u pantalonama bi mi skočio tako da je sigurnije da ne razmišljam o njoj.

-Ajmo momci pokret-viknuo je komandant

Izašli smo napolje i svi su pogledi bili na Kristini i mom ćaletu koji su upravo ušli u naše dvorište,vidno su se smejali i zabavljali

-Šta ona radi ovde koji kurac?-ljutito sam izustio

-O direktore otkud Vi ovde?-upitao je komandant

-Morao sam,dužnost zove-nasmejao se,dok je Kristina prešla pogledom preko svih žandarma i stigla do mene

-Lepo što ste svratili,ajmo momci trčite,ispred vas su rvači prođite njih i vratite se nazad-

Krenuo sam da trčim pokušavajući da se skoncentrišem ali nisam uspeo,odmah me je oborio čovek od 120 kila i počeo da guši

-Ajde slabiću obori ga!-čuo sam Kristinin glas koji me je u sekundi iznervirao

Svom snagom sam oborio čoveka i počeo da trčim prema Kristini koja je bila zbunjena,uhvatio sam je za noge i utrčao sa njom u zgradu. Iza nas su se čuli glasovi da je spustim i ostavim na miru ali nisam mario za to. Uneo sam je u svlačionicu i pribio uz hladne pločice,uhvatio sam je za zadnjicu i podigao gore,oči su nam bile u istoj ravni,gledali smo se dok su nam se pogledi spuštali ka našim usnama.

-Šta si rekla ono malopre?-upitao sam ljuto

-Ništa-

-Nemoj ti meni ništa,šta radiš sa mojim ćaletom ovde?!-povisio sam ton

-Pa..saznao je od nekoga da želim da pređem u žandarmeriju i doveo me ovde-reče spuštene glave

-Nemoj da prelaziš bolje ti je,veruj mi-

-Zašto?-

-Šta se dešava ovde?-prekinuo nas je glas mog ćaleta

-Ništa ćale sve u redu-izustio sam sa osmehom i spustio je,a ona me je uhvatila za ruku i pogledala me mrko

-Šta?-

-Tata a ne ćale!-pokušala je da zvuči ljuto ali nije mogla da odoli mom osmehnu

Pogledao sam u "tatu" i on se smejao toj izjavi. Ostavio sam ih same i otišao da vežbam.

-Idi i ti vežbaj sa njima-čuo sam u pozadini na šta sam se zakopao u mestu

Ne može to da radi,to je previše opasno za jednu devojku. Pogledao sam u nju a ona je sva bila ushićena i krenula ka meni. Bacio sam pogled na ćaleta koji me je gledao sa rečima "ćuti i vežbaj sa njom". Prevrnuo sam očima i nastavio da idem. Došli smo do ulaznih vrata uz koja sam je pribio

-Čuvaj se,ono što ne možeš nemoj ni da radiš,ima mnogo teških vežbi i za nas muškarce a kamoli za tebe-rekao sam ozbiljno

-Dobro ćale-nasmejala se i izvukla se iz mojih ruku

***