Žandarmerija

Ovo je tek početak

Možeš li mi reći sad molim te sto si ljuta na mene?-upitao je mazeći me po obrazima
-Rekao si onim tvojim debilima da smo spavali a nismo-ljuto sam rekla a on se u sekundi zbunio
-Ko je bre rekao? Od koga si to čula?-

-Ma nije ni bitno-

-Bitno je,reci mi sad-

-Čula sam u susednoj sobi kako govore da si car i mora da sam bila dobra sinoć-

Videla sam da je stisnuo ruku u šaku,oči su mu dobile tamno plavu boju koju još nisam videla. Pojurio je nazad,trčala sam za njim i vikala mu da stane. Uhvatio je jednog dečka za vrat i podigao ga.Svi su gledali u njega.

-Da čujem ko je rekao da sam jebao Kristinu?-viknuo je da su svi pogledali u mene,samo sam spustila glavu

-Govori!-

-Ne znam čoveče pusti me-koprcao se dečko u vazduhu

Aleksa ga je spustio i sve pogledao,ja sam gledala u njegovog tatu koji je imao maleni osmeh u uglu usana,ne razumem šta je smešno

-Slušajte me svi sad,ono što se desilo između Kristine i mene ostaje između nas,ali mogu vam samo reći da nismo imali odnos-svi su se čudili

-Da,možete reći da sam peško ali to je tačno-pogledao je u mene

-Ova policajka je veštica,desilo mi se nešto što nisam nikad ni mislio da će mi se desiti,sa njom je drugačije-osmehnuo mi se a ja sam crvenila

-Jel imaš nešto da mi kažeš tata?-smejao se dok su sve oči bile na njegovom ocu,on mu je prišao 

-Dobro ti je došla ova devojka da te malo nauči pameti a ne da budeš samo mangup-namignuo mi je

-Možemo li sad da idemo?-upitala sam postiđeno dok su me gledali i smeškali se

(...)

Završio se još jedan dan u žandarmeriji,nisam imala toliko mogućnosti da pričam sa Aleksom a onda je on dotrčao do mene na izlazu

-Idemo zajedno-nasmešio se

-Ali u uniformi si-

-Nema veze,nek svi vide ko da imaš telohranitelja pored sebe-zakikotali smo se

Isli smo do autobuske stanice u miru a onda je on odlučio da uđe sa mnom

-Ali...-stavio mi je ruku na usta i poklonio mi jedan božanstven osmeh

-Ja moram do roditelja tako da te ostavljam ovde samog u autobusu-nasmejala sam se zlobno

-Oni žive u Batajnici?-zanemela sam,kako zna sve o meni

-Jebiga malo sam istraživao o tebi-udarila sam ga u ruku na šta je on spustio glavu

(...)

Ušao je sa mnom u autobus za Batajnicu,nije mi jasno zašto ali nema veze,lepo je kad je on tu. Polako je padao mrak,a posle današnjeg dana sam bila umorna i naslonila sam se na njegovo rame. Idalje ne verujem šta je rekao danas pred svima,to je jedan veliki korak napred i drago mi je zbog toga. 

-Hej,idemo do aerodroma-rekao je sa osmehom

-Ali zašto,moja kuća nije tamo-

-Da,ali..ma videćeš-

Još nekih desetak minuta smo se vozili do aerodroma i izašli,išli smo malo pešice do aerodroma i stigli smo. Nikad nisam bila ovde,počela sam da razgledam,sve me je zanimalo. Napolju su bila tri miga-29 i otišla sam do njih. Počela sam da se divim jer nikad nisam bila ovoliko blizu nekom avionu,a kamoli da sam se vozila. Pogledala sam oko sebe i videla Aleksu da priča sa jednim uniformisanim čovekom,gledali su u mom pravcu,pa sam nastavila da obilazim oko aviona. Uz mig su bile čelične stepenice i bio je otvoren,da nema nikog,mislim da bih uskočila unutra ali suzdržaću se,zakikotala sam se samoj sebi

-Šta se kikoćeš?-upitao je Aleksa iza mene

-Kad si se ti tu stvorio?-okrenula sam se ka njemu i gledala ga začuđeno

-Mi unifomisani moramo znamo se prikradati drugima-šaputao mi je dok sam se ja kao pripita kikotala

-Dođi-uhvatio me je za ruku i počeo da se penje

Samo sam se zakopala u mestu,ne mogu ja to,plašim se,šta ako se nešto desi

-Neće nam ništa biti veruj mi,ja sam tu i uzgled..da znam da vozim vojne avione-nasmešio se

Uhvatila sam njegovu ruku i popela se uz stepenice te sela iza njega. Vojni avioni uglavnom imaju dva mesta. Stavili smo kao neke kacige na glavu ali ove kacige imaju jednu veliku cev za disanje najverovatnije i nešto kao naočare. Aleksa se okrenuo ka meni i rukom me udario po glavi,valjda je to znak da se ne brinem.

Nisam mogla da vidim šta Aleksa radi pa sam se udobno smestila u sedište. Čovek je zatvorio ,,krov" i odvukao stepenice,to je bio znak da možemo krenuti. Oko mene su bila još dva miga koja su kretala u isto vreme baš kao i mi. Prvo smo išli po pisti a onda smo se vinuli u nebo.

-Jebem ti zemlju i nebo,jebem ti sve na svetu spuštaj me dole stoko jedna sa zgodnim dupetom!-vrištala sam dok se on smejao kao lud 

Konačno smo leteli pravo,malo sam se smirivala,bili smo toliko blizu kuća da sam mogla videti i moju kuću,uvek kad su leteli avioni iznad moje kuće pomislila bih da će zakačiti krov,ali hvala Bogu to se nije desilo nikad pa ni sad. 

Počeo je da kruži,imala sam osećaj da ću svakog trenutka ispasti iz aviona

-Drži se sad!-povikao je i u sekundi smo se bili naopačke,nisam mogla da prestanem vrištati ali ubrzo nas je vratio u normalu

Posle desetak minuta smo sleteli na pistu,trajali su kao čitavu večnost valjda jer sam se usrala od straha. Čula sam kako neko primiče stepenice uz avion. Aleksa je podignuo "krov" i izašao. Pružio mi je ruku i kad sam stala na noge imala sam osećaj da ću pasti na pod koliko je zemlja podrhtavala,to jest moje noge su drhtale ali sva sam se tresla. 

Oboje smo skinuli masku,popravljao je kosu i smeškao se

-I kako ti je bilo?-zadirkivao me je samo sam ga pogledala popreko

-Utrnula mi je guzica samo da znaš-nasmejali smo se dok sam nameštala odeću

-A šta si rekla za moje dupe?-šapnuo mi je 

-Ne sećam se ništa šta sam rekla o je bilo jer sam se uplašila-

Prevrnuo je očima,"sad kao ne zna" rekao više za sebe ali sam ga čula 

-Hvala ti mnogo za ovo Lazare-nasmejali su se i pozdravili

-Hvala-izustila sam sa osmehom 

Seli smo u autobus idalje sam imala osmeh na licu kao i on,završetak dana je bio prelep,zaboravila sam šta se danas desilo,sve je nestalo kad smo poleteli. Sad mogu da kažem sebi da osećam sigurnost kad sam sa njim i veruj mu.

Pogledala sam u njega i prislonila moje ruke na njegove obraze te ga poljubila na blic. Pogled mu je bio nežan i pun sreće,postideo me je po ko zna koji put

-Ovo je tek početak-rekao je veselo

*** 

Nadam se da vam se sviđa nastavak i da ste uživali,hvala svima na podršci :) :*