Jutro je svanulo,kroz prozor koji je otvoren na kipu ulazio je hladan vazduh. Bilo je to jos jedno zimsko jutro samo ovaj put drugačije. Pored moje glave u istoj ravni nalazio se on. Pramenovi njegove polukovrdžave plavo-smeđe kose nalazili su se rasuti po jastuku. Lice mu je opušteno,kao da je sav teret koji nosi sa sobom nestao. Usne su mu poluotvorene dok su njegove ruke obgrlile moje telo. Nisam mogla a da ne odolim pa sam uhvatila njegove obraze i stisnula kao maloj bebi,usne su mu bile napućene da sam se morala nasmejati. U tom trenutku se promeškoljio i zabio glavu u moje grudi,kao da nemo govori da želi jos da spava. Prvi put sam se našla u ovoj situaciji, koja je izgledala božanstveno. Tek sad shvatam šta mi je toliko falilo u životu. Ovaj osećaj je..nema te reči kako bih ga opisala. Samo poželim da ovako ostanemo zajedno ceo život.
Iz mog razmisljanja me prenu njegov glas
-Što si se zamislila? Sećaš se sinoćnje večeri m? Htela bi ponovo,znam-smejao se sav samouveren dok me je gledao proždrljivim očima
-Pa..-zamislila sam se gledajući u daljinu
-Možda bi i mogli da ponovimo-ispravio se na moju rečenicu i legao preko mene,pogledi su nam se spojili
-Ali žalim slučaj dragi,moramo da idemo na posao-odgurnula sam ga sa mene a on je pao na drugu stranu kreveta kao upucan rasirenih ruku
-Kako si bezdušna-reče kroz potisnuti osmeh
Skočila sam na njega i šapnula mu
-Nemoj da si tužan ionako danas radimo zajedno,može biti svašta-namignula sam mu i brzo pobegla na tuširanje te ga ostavila sa mislima
***
Stojimo mirno u redu i čekamo komandira,uglavnom osmeh mi je na licu ceo dan i svi me gledaju bledo al ja idalje nastavljam po svom. Pogledala sam u Aleksu kome je pogled bio negde u daljini. Uplela sam prste sa njegovim na sta je on prebacio pogled na mene i nasmešio se blago. Ne znam šta mu je,nešto ga muči ali mi ništa ne govori.
Konačno smo čuli svi dobro poznat zvuk čizama koji nam se bližio. Približavao nam se komandir i direktor policije,nisu izgledali baš srećno,te kad su stigli do nas,počeli su da gledaju redom svakoga u stavu. Čuli smo korake koji nam se približavaju i kad sam okrenula glavu ugledala sam na stotine žandarma koji dolaze do nas. Počeli su da staju u stav iza nas. A onda je ustupio glas komandira.
-Kao što ste već čuli,situacija na Kosovu se ne menja pa..-zastao je i progutao knedlu te nastavio
-Neke od vas moramo da pošaljemo na granicu Kosova i Albanije-
Svi su ostali začuđeni,pomalo uplašeni, osetila sam Aleksin pogled na meni i jedva smogla snage da ga pogledam. Njegove oči su bile pomalo krvave,ljute,tužne,mešala su se osećanja u njima. Tišina je zavladala.
Oči su počele da mi suze i Aleksa je to primetio. Uzeo me je za ruku i povukao u zgradu da uđemo. Za nama su samo komandir i njegov tata gledali.
Konačno su nestali sa vidika i ušli smo u svlačionicu. Seo je na klupu i pozvao me da sednem,sela sam u njegovo krilo i oborila pogled.
-Nisam mogla ni da sanjam da će ovo uskoro da se desi-izustila sam tihim glasom
Uhvatio me je za bradu i podigao moju glavu,oči su nam se susrele,i njegove kao i moje su bile ispunjene suzama i tugom.
-Znaš da moram da idem-izusti bojažljivo, samo sam klimnula glavom i spustila glavu,te je on odmah podignu
-Ali isto tako cu se i vratiti kad sve prođe i ukrašću te od tvojih pa možemo da živimo zajedno-nasmešio se,uspeo je da me nasmeje za trenutak
-Osim ako ne nađeš nekog drugog-prevrnuo je očima i okrenuo glavu od mene kao da se ljuti
-Izazivaš jel? To je zbog onog što sam ti jutros rekla? E pa dobićeš sad da ne bi otišao za nekom Albankom-nasmejala sam se i imitirala ga
Počeo je da me ljubi po vratu i golica,dok nas kucanje na vratima nije prekinulo. Vrata su se otvorila i ušao je njegov tata. Ustala sam sa Alekse i on sa mnom. Odjednom su se zagrlili.
-Biće ovo još jedna obuka za tebe,ali ovaj put drugačija, uspevao si se snaći i na drugim obukama pre pa i ovde ćeš,znam-izusti Aleksin otac sa blagim osmehom
-Da-kratko odgovori Aleksa
Aleksin tata je pogledao u mene,potom se uputi ka vratima ali ga Aleksin glas zaustavi
-Čuvaj je dok se ne vratim,hoćeš li?-upita uplašenim glasom
-Naravno-nasmeši se njegov tata i izađe
-Pa gospođice Alibaba ostali smo sami-okrenu se ka meni sa dobro poznatim bezobraznim osmehom na licu
-Ja idalje čekam da me odgovoriš od jebanja neke Albanke-osmeh mu se raširi licem
Ljutito sam ga pogledala,ali odlučila da uzvratim istom merom
-Dok ti budeš sa Albankom nemoj da misliš da ću ja biti sama,ima toliko momaka...-više se nije smejao,postao je ljut
-A ti dobro znaš kako ja izgledam u uniformi a i bez nje...-smeškala sam se dok se on ljutio i brzinom svetlosti zalepio za zid te počeo gladno da me ljubi ne želeći ništa više da čuje
***
Izvinjavam se što ste toliko dugo čekali nastavak,pokušavam da se izborim sa svojim životom :/
Nadam se da vam se sviđa :) :*
YOU ARE READING
Žandarmerija
Short Story,,Gađaj u glavu a ne stalno u onu stvar"-šapnuo mi je sa osmehom ,,Praviću se da te nisam čula"-prevrnula sam očima ,,Izgledaš jebeno zanosno u toj uniformi"-idalje je šaputao Priča o devojci koja sa drugaricom ulazi u probleme ali svaki put joj se...
