Žandarmerija

Bežanje

Izlazimo iz zgrade a napolju pustoš,mogli su se videti samo leševi oko nas,bilo je i srpskih i albanskih.

-Dođi da proverimo sve-držao me je za ruku dok sam ja bacila pogled ka granici na kojoj se ništa nije videlo izgledalo je kao da je svet stao

Ušli smo u drugu zgradu i krenuli razgledati po sobama,prozori su bili obijeni,pod je bio pun krvi od leševa,bilo je jezivo.

-Nema više nigde nikoga-uzdahnuo je gledajući u mene

-I šta sad?-upitala sam idalje uplašeno

-Ne znam,dođi da vidimo šta kažu na vestima-povukao me je za ruku i ušao u sobu

Soba je više izgledala kao neka kancelarija ili kao da je od nekog poručnika. Bila je opremljena više nego ostale sobe. Aleksa je upalio TV i skoro na svim kanalima se moglo čuti o nama

"U opustošenom gradiću Vrbnici poginulo najmanje oko 800 srpskih žandarma i vojnika,kao i albanskih,ostatak žandarma se vraća za Beograd"

Aleksa je odmah ugasio TV i bacio daljinski iz sve snage u zid. To je značilo kao povlačenje. Povlačenje bez nas. Ostali smo ovde sami bez igde ikoga.

-Moramo naći negde telefon da nazovem Gorana-rekao je uzrujano,ovo je bio prvi put da ga je nazvao imenom

Krenuli smo da potražujemo po sobama u nadi da ćemo naći telefon. Nije bilo nigde ni na krevetima,ni u ormarićima,nigde. Aleksa je pregledao jednog ubijenog dečka i našao telefon. Uzeo je telefon iz njegovog džepa od uniforme i nazvao Gorana.

Halo- javio se Goran

Jebote ćale ostali smo Katarina i ja sami nema nigde nikoga-iznervirano je pričao

Dobro smiri se,idite u drugi grad i potražite nekoga- Goran je bio tako smiren za razliku od Alekse koji je prekinuo slušalicu i bacio telefon

-Aleksa pogledaj me-bacila sam pušku i uhvatila ga rukama za glavu
-Živi smo,to je najvažnije,zajedno smo,ako treba idemo peške kući nije me briga,bitno je da smo zajedno-nasmešila sam se

Osetila sam kako mu se lice opušta,zagrlio me je jako, zatvorila sam oči i uživala u momentu. Kad sam ih otvorila uplašeno sam gledala u nekog čoveka koji je bio na vratima odmah sam pustila Aleksu i pokazala Aleksi pogledom na vrata. Aleksa se okrenuo i nanišanio.

-Ko ste Vi?-upitao je Aleksa

-Ja sam policajac iz Prizrena,poslali su nas da pregledamo da li ima živih-rekao je čovek u civilu

-Pregledali smo ovu zgradu i zgradu policije,preko puta,nismo nikog našli-spustio je pušku i uhvatio me za ruku

-Dobro,krenite za mnom-pokazao nam je da ga pratimo što smo i uradili

-Javljeno nam je da su neki naši prešli granicu-govorio je policajac dok je Aleksa sve više i više stezao moju ruku

-Uđite u auto-pokazao nam je na belu policijsku Škodu

Uradili smo što je rekao,unutra je bio još jedan policajac na vozačevom mestu,pozdravi smo se sa njim. Ubrzo zatim,ušao je policajac koji nas je zatekao u sobi.

-Preći ćemo granicu,vi ćete ostati u autu mi idemo da izvidimo situaciju- nagazio je po gasu

Ovaj je lud. Mislim da nas vodi u sigurnu smrt. Pogledala sam uplašeno u Aleksu,samo je prislonio moju glavu na njegove grudi. Na granici nije bilo nigde nikog. Ugledali smo kućicu u kojoj bi trebali biti policajci,albanski graničari. Parkirao je auto tu i dvojica policajaca su izašla. Aleksa i ja smo ostali u autu kako nam je rečeno.

Ušli su unutra, pomislila sam da ih više nikad nećemo videti,ali posle nekoliko minuta su izašli,očigledno nikog nisu našli. Aleksa me je pustio iz zagrljaja,pogledala sam ga zbunjeno,gledao je ispred sebe isto sam i ja uradila. Ispred nas se stvorio policijski automobil,ali nije bio naš,mogu da prepoznam na kilometar kako izgledaju naši automobili.
Odjednom su se čuli pucnji i dvojica naših policajaca su pala na zemlju.

-Brzo sedi na vozačevo mesto i stisni gas-rekao je Aleksa gurajući mene na vozačevo mesto

Aleksa se prebacio na suvozačevo. Okrenula sam ključ i nagazila po gasu

-Ali ja...-htela sam da kažem nešto ali me je Aleksa prekinuo

-Samo vozi-povikao je,lako je to reći ja nemam vozačku,zašto on nije seo na vozačevo mesto

U tom trenutku mi je dao odgovor na moje pitanje bez reči,uzeo je pušku i krenuo da puca na vozilo koje je bilo iza nas. Oni su samo uzvraćali,napravila sam velik krug i spustila glavu. Krenuli su da pucaju u naše vozilo dok smo prolazili pored njih a onda su se ponovo našli iza nas.

-Malena jel imaš još one municije kod sebe?-gledao je u prazan šanžer

Zavukla sam ruku u džep od jakne i izvukla dve velike sačme

-Pametnice moja-poskočio je od sreće i poljubio me u glavu,nasmejala sam se a onda začula ponovo pucnjave

Bio je to mali trenutak uživanja ali su nas brzo vratili u realnost. Aleksa je pucao u njih samo kad bi nam došli blizu.

-Nagazi po gasu sad-viknuo je kad sam se našla na auto putu

Uradila sam kako je rekao,išli smo preko 140,vozila sam se i preko toga ali nikad nisam mogla pomisliti da ću ja voziti toliko i to bez dozvole bez znanja vožnje.

Odjednom smo čuli jak udarac u auto i brzina se počela smanjivati. Pogledala sam u retrovizor sa obe strane i videla sam sa Aleksine strane da su nam zakačili za auto neku spravicu.

-Aleksa brzina se nenormalno smanjuje a ispred nas nema ništa u šta bih mogla udariti da se skine ovo sranje-zvučala sam panično

-Ne brini nagazi samo po gasu i drži volan-govorio je dok mu je glava bila izbačena kroz prozor zajedno sa gornjim delom tela

Čuli su se pucnji,jednom nogom je pokušavao skinuti to sa auta

-Aleksa ulazi unutra-vikala sam na njega al me nije slušao

U tom trenutku je skinuo i brzina je počela da se povećava,začula sam pucanj i Aleksino:

-Ah-izustio je

***
Pa nastavak je tu,nadam se da uživate u priči :) :*