Djevojka bez krila |✓

10

1K čitanja? Zašto? Takođe vi znate. Kako. Se. Meni. Ovo. Ne. Da. Pisati. Iskreno razmišljala sam o tome da izbrišem DSK i ovu knjigu. Ali ne budem, zasad tojest. Prvo želim naposati ovo do kraja jer vas koji ovo sranje uživate čitati neću ostavit bez odgovora 😅.

Prošla su dva dana. Alvin se polako počeo poboljšavati sa svojim moćima. Sada mu ne treba toliko energije da učini da obično drvo izraste. Nažalost još je uvjek prespor sa svojim reakcijama. U borbi s moćima još uvjek nema toliko šanse.

Jučer na treningu s njim sam dobila ideju. Pitala sam je li moguće da može komunicirati sa životinjama, no nažalost se to pokazalo neuspješnim. Nakon toga smo se samo fokusirali na napad i obranu sa tim njegovim biljkama.

Trenutno smo u šumi, isto mjesto kao i svaki put. Pošto smo prošli sa gotovo svim što znam o upravljačima biljaka okrećem se na nove teorije i ideje. Možda se koja od njih nađe istinitom.

Alvin stoji podalje od mene te manipulira biljke oko sebe. Rekla sam mu da se pokuša što više povezati s njima-do mjere da su gotovo jedno. Jer inaće će jednostavno forsirati i davati svoju energiju za njihov rast i napredak i što sve ne. A to je ekstremno umarajuće, pogotovo zbog toga što se njegova moć ne temelji na stvaranju nego upravljanju.

Što mi daje ideju.

"Alvin?" Pitala sam. Koncentracija mu se prekinula te je pogledao u mene zbunjen. Biljke koje su se do sad doimale gotovo živim su se umrtvile, umirile ponovo.

"Stvarno? Sad me prekineš?" Pitao je. Okrenula sam očima.

"Imam ideju." Rekla sam.

"Još jednu?" Podigao je obrvu. "Da čujem."

Zanima se toliko za to jer je jedna od mojih prijašnjih ideja zapravo ostala istinita-može zacjeljivati rane upijajući životnu energiju oko sebe.

"Biljke proizvode kisik no?" Rekla sam. "Tko zna, možda možeš i ti. Ipak si napola biljka."

Na to su mu se oči suzile na mene te je okrenuo očima. "Zadnji put kad sam provjerio ne mogu upravljati zrakom."

"Ja mogu a ipak nemam magične sposobnosti fotosinteze. Hajde odi na sunce." Rekla sam i pogurnula ga vjetrom. Teško je uzdahnuo i nastavio hodati prema izlazu šume koji je vodio do manjeg polja.

Primjetila sam kako se većinom drži uz drveće te ih stalno dodiruje. Na to sam podigla obrvu. Čini se da se uspio povezati.

Znatiželjna sam zastala. U ruku sam uzela malenu grančicu i strgala je na pola.

Alvin je bolno zastao na tren te sam vidjela kako se trznuo. Automatski se zbunjeno okrenuo prema meni.

"Ipak si nešto dobro napravio čini se." Rekla sam iznenađeno. Dobar je to napredak za dva dana.

"Wow. Hvala na glasu podrške." Sarkazam je bio jasan.

Široko sam se osmjehnula. "Uvjek."

Nastavili smo prema polju. Kada smo došli tamo Alvin se zagledao u oblačno nebo. "Šta sad?"

Okrenula sam očima i odmahnula rukom. Par sekundi kasnije nebo se počeo pročišćavati, kružno oko sunca.

Iako je gesta izgledala dosta jednostavno, morala sam stisnuti vilicu od jačine sile koju sam ukoristila. Ignorirala sam pritisak u prsima i okrenula se prema Alvinu.

"Ajdr tratinčice, napravi nešto."

Alvin je okrenuo oči zbog nadimka. "Ti shvaćaš koliko je ova ideja glupa zar ne?"

Slegnula sam ramenima. "Tko zna."

Alvin je duboko izdahnuo i fokusirao se. Malo je i promigoljio prstima no ništa se nije desilo.

I tako je prošlo kojih pet minuta. Ništa.

"Ovo nejde." Alvin je rekao i stresao glavom.

"Nemoj reći." Okrenula sam očima.

"Idemo do šume opet." Rekao je. Iako je to pokušao sakriti vidjela sam da je razočaran. Zašto? Ideja mi je bila glupost.

"Odlazimo prekosutra." Rekla sam odjednom. Alvin je zastao.

"Prekosutra? Za Ameriku? Do agencije?" Oči su mu se komično raširile.

Kimnula sam.

"Što brže to bolje. Plus netko će te tamo istrenirat bolje od mene do kraja. Vjerojatno netko s istim moćima ko ti." Elaborirala sam.

"Plus što prije to bolje."

Alvin je samo kimnuo. Nakon par sekundi me pitao "Ti nejdeš?"

Stresla sam glavom. "Vodim te to baze i to je to. Nitko ne smije znati da sam tamo."

"Ali zašto?" Pitao me. "Sama si rekla da si bila dio agencije. U vezi toga mi ništa ne govoriš. Što se točno desilo?"

"Uspori malo." Okrenula sam očima. "Postoje razlozi za sve to. I zadnji puta kad sam provjerila nemam nikakvu dužnost da se tebi opravdavam."

"Prema toj reakciji mora da je nešto veliko." Alvin je rekao promatrajući me. "Rekla si da je bio napad, rat. Što, si ih izdala ili nešto?"

Pogled koji mi je dao je bio oprezan, kao da je tek došao na ideju i shvatio kolika je to zapravo mogućnost.

Ja sam samo stresla glavu sa tužnim osmjehom. "Ne, nisam. Ali oni misle da jesam."

"Ali zašto mi ne želiš reći o tome? Ne shvaćam gotovo ništa a idem ravno u tu..situaciju recimo."

Stala sam s hodanjem. "Upravo zbog toga. Trudim se da budem skrivena što bolje od obje strane. A ti ideš ravno do njih. I sve u svemu ne vjerujem ti jer prema svemu što znam o tebi ti bi sve izbrbljao."

"Ali kad nisi ništa kriva.." odužio je i pogledao me zbunjeno.

"Jednostavno. Jer onda bi me tražili. A ja nebi bila sposobna se boriti. Tamna strana je uzela nešto od mene te se usudim reći da sam traumatizirana do te mjere da bi.." stala sam jer nisam znala kako složiti to što sam htjela reći. Još je gore to što sam se ovoliko otvorila.

Ali opet ništa nisam držala unutra tako dugo.

Alvin me čudno pogledao, razmišljajući. Otvorio je usta da nešto kaže ali sam ga prekinula.

"Idemo. Još imamo dosta posla."