Izgubljena ljubav ✔ *UREDĐUJE SE*

13. "Saznat ćeš, jednom."

Sada je oko petnaest do devet. Sama ležim u toplom krevetu te gledam u strop. Malo prije sam završila s desetim povraćanjem. Trbuh mi se smiruje pa mislim da je i zadnje.

Peter mi se ujutro iskrao i kreveta. Zapravo, to on misli. Ja sam bila itekako budna dok me on poljubio u glavu i otišao iz sobe.

Ustanem se te odjenem neku trenirku i majicu koje mi prve padnu pod ruku. Kosu svežem u rep te se odem umiti.
Obavim jutarnju higijenu te se pogledam u ogledalo. Boja kože mi se vratila, više nisam blijeda, jej.

Taman odlučim otići kada spazim nešto u svom odrazu. Okrenem glavu udesno. Nije valjda. Kako je taj lik retard... joooj.

Malo ispod ušne resice se mogla vidjeti masnica od ugriza. Koji krepil, ja ne mogu vjerovati. Nasmijem se te premotam film kada mi je to napravio. I kako se kasnije nije htio odvojiti od mog vrata. Ali ja sam ga morala zajebavati te sam mu u jednom dijelu uskratila taj užitak. Još i sad mogu osjetiti njegov ljutiti izdah na obrazu i čuti nezadovoljne krikove.

Masnicu prekrijem puder te se sada uopće ne vidi. Kao da ničega nije ni bilo.

Izađem u boravak te se tamo sretnem Abuela.

„Di ćeš ti?“ upitam ga jer shvatim da ide na zadnje stubište. Nadam se da ne ide trenirat dečke.

„Idem na trening. A di ti ideš? I zašto nisi u krevetu? Želiš li opet povraćati?“ u glasu mu mogu prepoznati strogoću i zabrinutost.

„Ja idem na trening. I neću povraćati jer sam sve izbacila iz sebe. Jučer sam jela neke školjke pa mi je to bilo od toga.“

„Školjke?“ začuđeno upita.

„Dap. I cure su povraćale. To više nikada ne jedem. A ti ne ideš na trening nego se ideš opustiti sa svojim trenerima.“ poguram ga prema hodniku.

„Dobro, dobro. Ali čim ti neće biti dobro, zovi me. Jasno?“

„Da, da. Ajde, bok.“ spustim se niz stepenice te me sunce obasja kada otvorim teška vrata. Zašto su vrata tako jebeno teška?

Dečki se začude kada dođem do njih. Što? Očekivali su da će se i danas odmarati?

„Zar nisi ti bolesna?“ upita Ian.

„Malo sam povraćala, nemam ebolu. Ajmo, trčite.“ naredim im.

Primijetim da mi se Peter cijelo vrijeme smješka te da pokušava vidjeti lijevu stranu moga vrata. E nećeš, razbojniče. Cijeli trening prekrivam taj dio. On to primijeti te se samo smije kada prođe kraj mene.

Utakmica je sutra te ih sve skupim. Objasnim im novi plan, a oni me odmah pitaju za Branimira.

„Vidjet ćete sutra. Rasporedite se kako sam rekla.“ dodam im loptu kada se postave.

Branimir ni danas nije na treningu. Ima još jednu priliku navečer, inače će zažaliti. Neću trpiti ta njegova nadobudna ponašanja sada kada mu je cura došla. Neka mi ga popuše i on i ona.

Mahnem glavom par puta da ih izbacim iz misli. Ne trebaju mi. Primijetim da Peter opet želi vidjeti svoj mali znak na meni. Pa zašto mu ga ne bi pokazali?
Okrenem se da me vidi iz profila te maknem rep s ramena.

Krajičkom oka pratim njegovu reakciju. Vidim da nije baš zadovoljan. Nasmijem mu se i namignem.

„Dečki, gotovi ste. Vidimo se još popodne.“ kažem im te svi zajedno krenemo prema apartmanu.

„Bezobrazna si.“ Peter kaže kada prođe kraj mene.

Nasmijem se dovoljno glasno da me čuje. Ali to privuče i poglede drugih igrača.