Izgubljena ljubav ✔ *UREDĐUJE SE*

3. "Tko me je sinoć nosio u sobu?"

Probudim se u svom krevetu. Ne sjećam se da sam došla tu. Pog,ledam ispod pokrivača. Jučerašnja odjeća. Netko me je donio ovdje. Hmmmmmm…. Saznat ću ja sve.
Obavim jutarnju higijenu te uzmem prvu trenirku i majicu koju nađem. Kosu svežem u visoki rep te u džepove stavim cigarete i mobitel. Izađem iz sobe te ugledam sve igrače i Abuela kako stoje oko stola.

„Jutro.“ kažem na što se svi okrenu i odmjere me.
Ne, neprimjetni ste.
„Jutro.“ odgovore svi u glas.
„Dođi nam pomoći.“ kaže Abuelo.
„Kae?“ stanem se u krug i vidim na stolu veliki bijeli papir s planom igre.
„Dva igrača su nam otišla pa ih moramo zakrpati nekako.“ kaže Peter i nasmije mi se.
„I ja vam trebam.... zašto?“ upitam okrećući se prema Abuelu.
„Trebaš nam pomoći oko rasporeda.“
„Pa ne znam ja kako tko igra da ti mogu reći.“ a i neda mi se. Radije ću tulumarit cijele noći i spavati cijele dane nego da ih treniram.
„Ne znaš ti nogomet.“ potiho kaže Branimir, ali nedovljno da ga ne čujem.

Okrenem se prema njemu „Princezo, umukni.“ kažem, a svi ga pogledaju s osmjehom „Znam o nogometu više od tebe i igram ga tri puta duže i bolje od tebe.“ preokrenem očima kada me Abuelo pogleda onim pogledom 'nisi to trebala reći'.

„Onda dođi na trening pa ćeš vidjeti.“
„Kada?“
„Sada ćemo otići. Već su svi obučeni.“ pogledam oko sebe. Stvarno su svi obučeni.
„Sam vi napravite šta morate, ja odoh jest pa dođem.“ umornim korakom krenem prema stepenicama.

Šta mu ja trebam radit plan? Zna ga sam napraviti.
Sjetim se da sada drugi igrači imaju doručak te stavim slušalice u uši. Siđem dolje nešto tipkajuči po mobitelu. Svi igrači me odmjere, te dečki za prvim stolom govore kako bi me jebali. A ja kao padam na kikirikiće. Jedan prokomentira kako imam navijene slušalice i kako ništa ne čujem. Svi se nasmiju te jedam dobaci „Lijepo dupe.“
Okrenem se prema njemu sa smješkom „Hvala.“ namignem te uđem u kuhinju.

„Što trebaš?“ upita me teta Clara svojim ljubaznim glasom.
„Nešto za jesti i kavu ako imate.“
„Kava je u mašini.“ pokaže mi prstom „Hrana je tamo. Možeš si sama uzeti? Moram ovima vani odnijeti.“
„Naravno.“ nasmijem se „I daj molim te reci dečkima za prvim stolom da je nepristojno govoriti onakve ružne izraze.“ ona me samo zbunjeno pogleda i ode.

Na tanjur stavim nekoliko sendviča te ih pojedem u rekordnom vremenu. Kavu natočim u simpatičnu šalicu sa srčekima te izađem van s kuharicama. Nakon njihovih začuđujućih pogleda kada izvadim kutiju cigareta i popušim tri, obećaju mi da neće ništa reći Abuelu.
Krenem prema igralištu te stavim naočale jer je sunce prejako. Stanem kraj Abuela koji se derao na dečke. Ne bi ja trčala po ovakvoj vrućini.

„Haaaaj.“ veselo pozdravim.
„Najela si se?“ kimnem na njegovo pitanje „Super, sada ćeš mi pomoći. Nisu još trčali jer sam čekao tebe da ih vidiš.“
„Hvala.“ nasmijem se „Tko najbrže trči?“ pogledam u igrače koji se istežu.
„Branimir.“ na to se počnem smijati „Što nije uredu s vama dvojema?“
„Ma ništa, samo je antipatičan. Želim vidjeti kako svi trče. Neka se poredaju u vrstu i neka trče po dužini terena, a ja ću mjeriti vrijeme.“ uzmem štopericu koja mu se nalazila oko vrata.
„Heeej, ja sam trener, ja štopam vrijeme.“ pokuša dohvatiti štopericu, ali ju ja spretno bacim i uhvatim drugom rukom.
„Spavaš u sobi za pomoćne trenere, a ja za trenere tako daaa... ali ti dajem tu čast da se dereš na njih i da zviždiš.“ nasmijem mu se.
„Hvala ti na toj počasti.“ nakloni mi se pa se oboje nasmijemo. Volim kada se on i ja ovako zezamo.
„Dobro, neka prvi trči Branimir da vidim koliko mu treba pa onda Peter jer je on kapetan onda...“
„Kako znaš da je on kapetan?“ prekine me „Rekao ti je? Kada ste pričali? I šta je bilo ono jučer? Šta ste mutili?“

Nasmijem mu se. Abuelo, moj zaštitnik.

„Nep, vidi se po njemu. Po toj samouvjerenosti.“ odlučim prešutiti zadnja pitanja jer je prerano za svađu.
„Tko će iza njega?“
„Ne znaaaaaam.“ slegnem ramenima „Tko me je sinoć nosio u krevet?“
„Peter.“
„Oki. Jesam li mu pala negdje po putu?“
„Nisi. Jak je on.“
„Hvala ti na ovoj uvredi da sam teška.“ nasmijem se.
„Ja samo govorim istinu. Ali i drugi put.“
„Dobro, ajmo prestat pričati o mojoj savršenoj figuri i posvetimo se onome zašto sam ja tu, a ne na plaži.“
„Ajde.“ kaže te se okrene prema dečkima te im vikne da stanu u vrstu.
„Bubnjići mi odu.“ kažem te mu uzmem bilježnicu u kojoj svašta zapisuje.