Izgubljena ljubav ✔ *UREDĐUJE SE*

28. "Zašto si plakao?"

„Ajmo, dječaci. Na noge lagane.“ derem se dok hodam po hodniku i lupam na svaka vrata.

Nisam spavala dugo pa sam euforična.

„Ustaj vojsko vrijeme je, vrijeme je za sklekove.“ pjevam dok opet udaram po vratima.

Dečki izađu van.

„Jel ste umrli? Ajmo malo euforije.“

„Uzela si nam svu.“ pospano će Ian.

„A jebiga, šta ćete?“

„Di idemo?“ upita Kyle te zjevne.

„Sve u svoje vrijeme.“ puknem ga po nosu. Meni stvarno nije dobro „Prvo se poredajte u vrstu. Najviši ide prvi.“

Peter prvi stane. On je najviši? Zašto tek sad saznajem?

„Oki, sada me pratite.“ stanem ispred Petera te ih povedem van kampa. Stanem kada dođemo na prakiralište.

„Samo za vašu informaciju, ovo ćemo raditi svako jutro jer morate biti spremni za natjecanje.“

„A šta točno radimo?“ upita Zayn koji stoji odmah iza Petera.

„Trčimo. I to do doručka.“

„To je dva sata.“ zadere se Carl.

„A jebiga, brate. Morate biti spremni. Ajmo sada lagano. Pratite me.“

Krenemo hodati po cesti. Na kraju šume lagano potrčimo.

Nema žive duše ovdje.

Želim otići do cura. Sinoć smo razgovarale. Nisu mi se javljale jer je Lejla razbila svoj mobitel, a curama je baterija bila prazna.

„Jesmo se razbudili?“ upitam dečke.

„Aham.“ tiho kažu, a znam da jesu.
„Ne čujem vas.“

„JESMO!“ zaderu se.

„E to tražim.“

Ubrzam te pogledam preko ramena. Drže tempo.

Dođemo do Leonine kuće te zaustavim dečke.

„Krenite trčati po plaži. Trčite dvadeset minuta u onom smjeru“ pokažem im rukom „pa se vratite. Nemojte mijenjati tempo. Trčite kao i do sada.“

Skinem sat s ruke te ga stavim na Peterovu ruku. Namjestim na odbrojavanje te stisnem da krene.

„DiI ćeš ti?“ upita me.

„Sve u svoje vrijeme. Krenite.“ kažem im te oni jedan iza drugog krenu u smjeru koji sam im pokazala.

„Ako niste tu za četrdeset minuta, loše vam se piše.“ zaderem se da me čuju.

Popnem se drvenim stepenicama do trijema kuće. Krenem luđački kucati po vratima na drugom katu. Ovaj cijeli kat je Leonin.

Vrata se polagano otvore te vidim Eminu kako trlja oči. Plava kosa joj je svuda po licu.

„Šta hoćeš?“ upita me.

„Kavu.“

„Ajde.“ pusti me unutra „Odi probuditi Leonu, kava se već kuha.“

„Di je Lejla?“ upitam. Nju nije spomenula.

„Gospođica JaNemamMobitelPaMoramMaltretiratiSveOkoSebe je budna i kuha kavu pa je me probudila jer je znala da će ju Leona nabit na kolac ako nju probudi.“
Nasmijem se. Lejla bez mobitela je užasna Lejla.

Odem do sobe di cure spavaju te vidim Leonu kako mirno spava. Ne zadugo. Na noćnom ormariću kraj nje vidim čašu vode. Savršeno. Tiho dođem do nje te uzmem čašu u ruku te ju stavim iznad njene glave.