Kriva si za sve

Poljubac.

Posmtram parče voćne torte na stolu ispred mene i omišljam se da li da ga uzmem. Moja majka pravi savršene i delikatne sltkiše ali apetiti mi je nestao onoga trenutka kada me je Luka obavestio da je rešio moj problem sa Danielom.

Okupili smo se svi zajedno na ručku kod roditelja i Pola. Bila sam besna i iznervirana, sasvim dovoljno da to moja porodica shvati. Posle temeljne istrage i ispitivanja, Luka je iz mene izvukao razlog mog stanja. Bio je iznenađen i iznerviran. Ne znam šta mi je bilo da mu sve to kažem.
Nestao je iz trpezarije sa telefonom na deset minuta i vratio se vidno oraspoložen.

Naljutila sam se, saznavši da je razgovarao sa Danielom. Nije kao da sam htela da ga ocinkarim pred prijateljem, koji je ujedno i moj stariji brat. Zaštitnički nastrojen, rekla bih. Zbunjeno sam slušala Luku kada me je obaveštavao da sam ipak prošla ispit. Nije kao da to nisam zaslužila, jednostavno mi ne odgovara način na koji sam došla do toga. Iako bi sve bilo kako treba da me je Daniel ocenio po zasluzi i realno.

On je lud, neuravnotežen muškarac. Kao da ima neke psihičke probleme. Počeo je da se ponaša normalnije prema meni, na diskretan način da mi stavlja do znanja da me želi i da između nas postoji neki vid privlačnosti koji mi se ne sviđa. Nikako...
A onda odjednom nastavlja da me vređa i obara na ispitu na kom sam trebala zaslužno da dobijem najevću ocenu.
Njegovo ponašanje me zbunjuje, ja samo želim da imamo normalan odnos. Nikome nije u cilju da ima neprijatelja iliti u mom slučaju, profesora koji te uzeo pod zub.

Pogledala sam na stakleni sto, na kom su stajale akropalne šolje od kafe, par staklenih čaša i porculanske tacne sa tortom.
Među svim tim nalazio se i moj telefon, ne davno kupljen. Zlatni Ajfon 7, na čijem se ekranu oslikavala poruka sa, meni nepoznatog broja.
Uzela sam telefon u ruku i ušla u poruku.

"Moram smisliti dobar način da ti iskorenim naviku tužakanja. Tvoj braco me je upozorio kako da se ponašam, a ja sada upozoravam tebe. Veruj mi da ne želiš da znaš čim bih mogao da začepim tvoja usta(u svakom smislu). Ugodan ti dan želim đavolice." -čitala sam reč po reč i nakon prve rečenice, shvatila sam ko ju je poslao.

Taj drznik! I moj prokleti brat!
Zašto je morao da nazove Daniel? Ispala sam budala, mala, razmažena sestra.

I kunem se da me je đavo zaposeo onog trenutka dok sam čitajući deo poruke o "začepljivanju mojih usta", pomislila na jednu scenu od koje se grozim i ježim na neobičan način.
Jer, i pored njegovog karaktera i loših stavova, on izgleda božanstveno. Kako mu stoji ona plava košulja i kad mu one crne pantalone malo zategnu zadnjicu. I preko odeće se vidi da je zgodan. Mogu misliti kakvo je njegovo telo bez odeće...a tek ona stvar.

Moj bože, o čemu ja razmišjam!

"Šta to tako smešno izaziva osmeh na tvom licu, sestro?" -upitao me je Pul tiho.

Trgnuo me je iz misli i svoj pogled prebacila sam na Paula koji je sedeo sa moje desne strane.
Mora da su ova zamišljanja mog neprijatelja, golog na meni, pisledice što već dva meseca nisam imala nikoga.

"Šta si rekao?" -upitala sam ga zbunjeno.

"O čemu si... ili bolje reći, o kome si razmišljala? Keziš se kao nenormalna." -upitao me je smejući se podlo.

"Nisam, ja sam... setila se nečeg. Mislim da treba da pođem kući. Treba da se nađem sa Senom." -rekla sam mu i setila se moje sestre od očevog brata Anta.

"Pozdravi je. Nisam dugo video ni nju ni Tisa i Lia? Šta oni rade?" -upitao je o Seninoj braći.Ona ima još dva starija brata sa kojima smo u dobrim odnosima. Kao mali, svakog vikenda i za paznike bi se posećivali. Igrali smo se jedni sa drugima i provodili dosta slobodnog vremena. Oni žive u Turkuu, gradu pored našeg.