Kriva si za sve

Nije bitno!

Osetivši se poput bezvredne krpe i jadnici željne pažnje, odmakla sam se par koraka od njega.
Odmerivši ga, shvatila sam po ko zna koji put da je spoljašnjost čoveka samo to, puka bezvredna slika.

Pošla sam uz stepenice kad mi je jedna logična činjenica došla u misli.

"Ceo život odrastam uz savete da se klonim nasilnih muškaraca i onih koji se odaju porocima. Niko nije pomenuo one bezhrabre, one poput tebe koji pružaju najviše razočarenja." - rekla sam to više za sebe.
Izdahnuo je teško i oborio svoju glavu što je bio dokaz da je čuo moje reči.

Osmehnula sam se u neverici dok su mi se u mislima rojile razne ideje.
Prva i najbolja bila je da uđem unutra, nađem svoje voljene i nazdravim u ime novih početaka.

Muškarci kao muškarci, uvek će ih biti. Razlikovaće se samo u tragovima koje budu ostavljali u mom životu.
Nažalost, ovaj kog sam upravo ostavila iza sebe izgleda kao jedan sa dugotrajnim pečatom.

Na ulazu, sa desne strane nalazio se šanka sa hiljadu jednom vrstom alkoholnih pića.
Ove večeri otkrila sam istinsku lepotu šampanjca, zbog čega sam i ovoga puta uzela jedan.

"Gde si nestala, svi smo te tražili. Nestrpljiv sam da pokažem ljudima kakav sam talenat otkrio!" - odjednom se Anti stvorio ispred mene sa pričom i novim idejama u kojima se i ja spominjem.

Luka i Paul, Sena, Tiso i Lio skakutali su oko mene celo veče u želji da mi pokažu svoje oduševljenje.
Nažalost, niko od njih nije bio zanimljiv mojim mislima jer su sve vreme vrtele traku koja je napravljena pre par sati.
Moja priča i Danielovo spuštanje glave. Bledi izraz lica i prazne oči.

Ne misli o njemu! Ovo je tvoje veče!

"Živeli!" - viknula sam i nazdravila sa svima iznenada.

°~~~~~°

"Prokletstvo!" - viknula sam pokušavajući rukom da ugasim alarm.

Posle par pokušaja moj telefon se našao na podu, a što je najbitnije u sobi je napokon vladala tišina.

Osećam vrtoglavicu dok nespretno ustajem iz svog velikog kreveta, čija mi veličina po prvi put smeta.

U toaletu izbegavam ogledalo i što većom brzinom ga napuštam.

Šta mi se sinoć desilo?
Nisam uopšte pila, a osećam se mamurnom.

Sto jedna čaša šampanjca se ne svrstava u alkoholna pića?

O Bože, pa da!
Celu noć pila sam onaj predivna šampanjac misleći da se neću napiti.

Šta je? Mislila si da piješ dečiji šampanjac?

Samoj sebi postavljam pitanja i dajem odgovore na njih.

Treba mi jedna jaka kafa i šetnja na svežem vazduhu.
Posle toga ću biti u svom najboljem izdanju.

Progutavši prvi gutljaj kafe, već sam se osetila budnim.
U razmišljanju o dejstvu kafe, prekida me zvono na telefonu.

Ma ko je sad?
Hitro ustajem sa stolice i uzimam telefon koji je na kreveta.

"Halo!" - javljam se, ne gledajući ko me je pozvao.

"Nisam te probudio?" - posle prve reči prepoznajem glas svog starijeg brata.

"Nisi, ustala sam skoro. Šta se radi?" - upitala sam navodeći ga da mi kaže razlog svog poziva u pola jedanaest ujutru.
Luka me retko zove, i to obično posle podne ili na kraju dana.
Iz tog razloga mi je ovaj poziv čudan.

"Evo me na putu ka Helsinkiju, sinoć smo kasno došli na jezero pa sam zaboravio da uzmem neka stara dokumenta od oca. Mislio sam da svratim i kod tebe, moramo da razgovaramo o sinoćnoj proslavi." - pričao je previše brzo, da bi usporio pred kraj svog izlaganja, stavljajući akcenat na poslednjim rečima.