Kriva si za sve

Sve je rešeno!

"Šta ti radiš ovde!?" -odmah je počeo da galami.
Prevrnula sam očima iznervirano na šta je on sevnuo svojima na mene.

"Zašto se nisi javio na telefon? -upitala sam ga ljutito.

"Telefon se ne koristi u toku vožnje. Trebalo bi to da znaš, mada već odavno smo saznali tvoje vozačke sposobnosti." -govorio je, za sada, mirnim tonom.

"Dobro. Nećemo razgovarati o tome. Onda mi reci zašto me nisi sačekao, već si pojurio ispred mene?" -upitala sam ga podižući svoj ton postepeno.

"Molim!? Pitaš me zašto te nisam sačekao!? Dva sata sam sedeo sam u onom kafiću, kao najveći bednik! A ti još nemaš stida pa me pitaš zašto te nisam sačekao na parkingu!?" -viknuo je na kraju.

Okrenula sam se oko nad da vidim da li nas neko posmatra. Jer verujem da bi uskoro pozvali policiju.

"Žao mi je ali ja nisam kriva za to što sam zakasnila. Uveravam te da nije bila moja krivica! Juče sam išla u Turkuu kod.." -moje opravdanje i izlaganje biva prekinuto, opet!

"Ma da li je moguće da i dalje sebe braniš!? Opet nisi krivi ti? Pa da, Turkuu je odavde udaljen sedam sati zar ne? Ili više, ha? Šta ta tvoja pametna glavica sada smišlja? Ne želim da čujem nijedno tvoje opravdanje. Nisi to zaslužila. Toliko si bila uporna u tome da pristanem na razgovor da bi me na kraju ispalila.
Vidim koliko ti je onaj izmišnjeni razgovor o nama bitan!" -pričao je neke stvari koje do pola nisam čula. Samo sam razmišljala o tome kada da ga prekinem jer je počeo nenormalno da viče.

"Znam da Turkuu nije mnogo udaljen od Helsinkija ali je tamo pao veliki sneg i putevi su se tek jutros očistili. Zato sam kasnila. Zvala sam te i slala ti poruke ali nije bilo signala. Kako da te ubedim!? Smiri se i molim te da ne galamiš!" -i sama sam vikala, pokušavajući njega da utišam.

"Ne govori mi da se smirim! Odlazi odavde, nemamo o čemu da pričamo. Rekla si sve svojim postupkom. Tim što sam te čekao dva jebena sata." -pokušavao je da priča normalnim tonom.
Ne obazireći se na moju reakciju, okrenuo se i ušao u zgradu.

Iznervirano sam lupila nogom od pod i krenula ka svom automobilu.
Dođavola, zaboravila sam da izvadim ključeve i zaključam ga.
Nakon toga brzim hodom ušla sam u zgradu i trčala stepenicama kojima se on malopre popeo.

Videla sam ga kako ulazi u stan na trećem spratu, zato nije koristio lift.
Došla sam ispred njegovih vrata baš kada ih je on zatvorio uz tresak.

Udahnula sam i izdahnula vazduh par puta, nakon čega sam ušla unutra.
Moramo da razgovaramo. Šta mu nije jasno!?
I dalje želim da saznam iste stvari zbog kojih smo trebali da se nađemo u onom kafiću.

Otvorila sam vrata polako i ušla u prostran hodnik. Sa obe strane nalazila su se po dva para vrata. Nastavila sam napred i ušla i veliku prostoriju. Bila je to dnevna soba u sklopu sa kuhinjom. Čula sam lupanje iza jednih vrata, nakon čega je upaljena voda na tušu.
Sigurno se tušira.

Vratila sam se u dnevnu i pronjuškala malo. Ništa posebno, vidi se da nije previše uređivao ovaj stan od useljenja. Nigde nema privatnih slika, figurica i ostalih sitnica koje znače normalnim ljudima.

Na jednom zida nalazila su se velika balkonska vrata iza kojih se krila prostrana terasa.
Osetila sam vrućinu i rešila da skinem kaput.
Vratila sam se u hodnik i izula čizmice.
Sela sam na veliki crni ugao i ispružila nogde koje su me i dalje bolele od puta. Ne volim da putujem previše autom, sva se ukočim.

Čula sam otvaranje vrata na toaletu i spustila noge na pod.
Spremala sam se na skok ako me bude gađao nečim kad me vidi.

Sedela sam mirno iščekujući ga.
Nakon par minuta, pojavio se na vratima u crnoj trenerci i beloj majici. U svom opuštenom izdanju izgledao je mnogo mlađe i mnogo privlačnije. Kako mu je peškir bio na glavi nije me odmah video te je krenuo ka kuhinji.