Kriva si za sve

Srećnice!

"Sutra ideš kod doktora, pa makar morala da te nosim!" - Limpa ceo dan ide za mnom, nagovarajući me da najzad posetim lekara.

Više od mesec dana osećam povremene vrtoglavice, a od skoro i mučninu.
Kako su se obaveze na fakultetu nagomilavale, imala sam sve manje slobodnog vremena. Ostala su mi još dva ispita u ovoj godini.

"Dobro, smiri se. Zakazaću pregled kasnije. Trebalo je da se spremim i krenem pre deset minuta. Daniel me čeka!" - uzviknula sam, u momentu se naljutivši na samu sebe.

"Samo ti odlaži! I šta će mu biti što te malo čeka? Gde vi uopšte idete?" -ređala je pitanja dok sam pokušavala da pokupim sve potrebno.

"Rekla sam ti, ali me ti zbog svojih napada histerije nisi čula!" - vrisnula sam na nju, u momentu iznenadivši obe.

"Moje histerije? Priznajem da ne znam gde se nalazim od kad sam pala zadnji ispit, ali si ti ona koja galami na sve i svakoga. Dođavola, već dugo nisi sva svoja." - nastavila je da mi prebacuje, dok sam se obuvala.

"Da, da, u pravu si. Samo me sad pusti. Idemo kod Danielovih rođaka, žive u Tampereu tako da ćemo ići zasebno. On je već na putu do tamo jer je ranije završio sa poslom. Ne znam zašto me nije sačekao, al dobro." -izbrbljala sam sve odjedom i iskočila iz stan.

U poslednje vreme se ponašam kao da me neko konstantno juri, sve moram da uradim u momentu.
Osećam svoju napetost, verovatno, kao i svi oko mene.
Limpa nije jedina koja je primetila moje nesnosno ponašanje.

Mama i tata pokušavaju da shvate šta mi se dešava, dok se viđamo samo preko video poziva. Isto važi i za moju braću.
Luka je skoro došao sebi. Razvod mu je uzdrmao tlo pod nogama ali se drži. Toliko je ponosan da nam ne dozvoljava da vidimo njegovu iskrenu reakciju na celu situaciju.

Jedino me još Daniel trpi. I nadam se da će tako ostati. Njegovo odustvo iz mog životu ne bih podnela.
Veće par meseci ceo dan i veče provodimo zajedno. Prespavamo u njegovom ili mom stanu, svejedno. Samo je bitno da legnemo i probudimo se jedno kraj drugog.

Sve češće pokreće temu zajedničkog života, na šta ja nemam komentar.

Ponekad mi kroz glavu prođe da previše brzamo, ali me samo jedan njegov pogled uveri da grešim.
Demantuje me sve ono što vidim u njegovim očima, sve što osetim iz njih.
Bez obzira na kratko vreme naše veze, osećaji među nama su i suviše jaki da bih pomislila da je sve ovo naivno.

Jednostavno, neke stvari su neobjašnjive. Ljubav ih čini mogućim, ali teškim za razumevanje.
Poput osećaja sreće kada ga vidim na vratima posle samo deset minuta odsustva.
Minut bez njega je večnost, a onaj proveden sa njim traje manje od trena.

Za kratko vreme uvukao se toliko duboko u moje srce, da se na momente uplašim jačine svojih osećanja.

Ploveći kroz svoje misli, gotovo da nisam osetila dva sata koja su prošla u vožnji.

Zaboravila sam, treba da pozovem Daniela.

"Hej, nisi mi rekao tačnu adresu, ulazim u grad." - odmah sam prešla na stvar, jednostavno ne volim razgovor u toku vožnju.

"Brza si. Šaljem ti u poruci, važi?" -rekao je, nakon čega sam prekinula vezu.

Posle par minuta našla sam se u uzanoj, jednosmernoj ulici. Iz nekog razloga, bila mi je poznata.

U tom momentu Daniel me je pozvao na telefon.

"Mislim da sam stigla." -obavestila sam ga.

"Vidim te, nastavi samo pravo." - rekao je, prekinuvši vezu.