Kriva si za sve

Naivna studentkinja?

"Nazvaću te da pričamo kad stignem, vozim se u taksiju." - govorim Rii na telefon, a nakon njenog odobrenja prekidam vezu.

Bila sam preumorna da bih sama vozila pa je vožnja taksijem ispala savršen izbor.
Za desetak minuta trebalo bi da stignem na jezero Saima ili ti moje radno mesto.
Da moj dolazak tamo nije uobičajen, govori trema koju osećam.
Srce počinje da preskače po koji otkucaja, dok se moji misli roje.

Luka mi je nagovestio da nas čeka razgovor koji je trebalo da se desi još pre sedam dana.

Pokušavala sam što više da ga odlažem, ali je svakako neizbežan.

Posle mučnih sedam dana odvraćanja misli od svega što se desilo, danas se ponovo suočavam sa realnošću.
Moj poslednji susret sa Danielom bio je istog dana kada je Luka izrazio želju da pričamo. Od tada ga nisam videla, uspešno preskačući njegova predavanja.

Iako Luka ne zna celokupnu priču sa Danielom i sa mnom, znam da nešta sumnja i pretpostavlja.

Kako da mu objasnim odnos koji sam imala sa njegovim prijateljem? Sve je i već završeno zbog čega ne vidim poentu razgovora koji će uslediti.

Ubeđena sam da moj najstariji brat neće biti oduševljen onim što mu budem rekla. Mogla bih da demantuje u šta god bude posumnjao, ali to onda ne bih bila ja. Ceo život sam zagovorenik istine, kako u bitnim, tako i u manje bitnim situacijama.

Kroz par minuta stigla sam na parking restorana u kom se nalazi moja kancelarija. Platila sam taksi i zapitala se ka ulazu.

"Lepoto!" - odmah na ulasku pozdravio me je, svima nama drag, šanker.

"Ćao, radi li se?" - uzvratila sam pozdrav nasmejano.

"Možeš li se bar jednom ponašati pristojno prema mojoj sestri?" - iza sebe sam začula krajnje ozbiljan glas mog brata.
Ne bih se začudila na ovu opasku da je izgovorena u šaljivom maniru, međutim, ovog puta ništa nije odavalo da je neozbiljan.

Okrenula sam se u njegovom smeru i ostala zgrožena prizorom ispred sebe.
Luka je sedeo sa lokalnim besposličarima čije je glavno zanimanje bilo ispijanje pića od jutra do mraka.

Izgledao je neuredno i neraspoloženo. Ne moram napomenuti da je pio.

"Šta to radiš?" - upitala sam ga, ne skrivajući zaprepašćenje.

On vrlo retko pije alkohol, mislim da se nikada nije ni napio.
Šta je uzrok njegovog ponašanja?

"Sestrice, stigla si! Hajdemo u moju kancelariju da razgovaramo!" - ignorisao je moje pitanje i ustao sa stolice.

Još uvek, sigurnim korakom, prišao je i zagrlio me.
Uzvratila sam samo radi reda, radije bih ga izlupala zbog ovakvog ponašanja.
Ne mogu da verujem da je dozvolio sebi da se skoro pa napije!

Bez reči smo krenuli u smeru njegove kancelarije u kojoj se na ulazu sapleo o prag.

Seli smo na bordo kožne fotelje, jedno naspram drugog.

Od početka sam znala da će razgovor koji sledi biti neprijatan, ali nisam uzimala u obzir polupijanog Luku.

"Mi moramo da razgovaramo." - objavio je svečano.

"Tako je." - složila sam se u želji da što pre završimo sa temom koja će uslediti.

"U toku večeri tvoje izložbe, video sam osobu kojoj sam se najmanje nadao." - izjavio je.

"Mogu da ti objasnim!" - u meni se odmah javio poriv za odbranom, ali me je on prekinuo.

"Naravno da ćeš da mi objasniš. Pusti me prvo da završim! " - obratio mi se povišenim tonom nakon čega sam samo klimnula glavom u znak slaganja.