Kriva si za sve

Početak kraja.

Ovo se ne dešava? Da li se ovo dešava? Možda sanjam? Koja je šansa da se nalazim u stvarnosti? U svom bunilu prekida me organizatorka izložbe slika na kojoj se nalazim u ulozi počasnog gosta. Anti je održao svoju reč, pozvavši me da mu se na ovom svečanom događaju pridružim i izložim par svojih slika.

Pre pet dana obavestio me je gde se i kada održava izložba uz savet da se ne stresiram previše oko toga. Nisam ga poslušala i poslednjih pet dana bila sam van sebe, shvativši da će moje slike po prvi put biti predstavljene široj javnosti.

Senina najbolja drugarica je modna kreatorka koja mi je u poslednjem momentu sašila bordo kratku, lepršavu haljinu čija je težina malo manja od moje. U svakom slučaju zahvalna sam joj na pomoći koju mi je ukazala. Za cipele, šminku i frizuru zasluge su uzele Ria i Limpa jer sam ja sve vreme razmišljala o svojim slikama i o tome kojih deset da izložim.

Na kraju sam se opredelila za pet apstraktnih, tri u kojima su mesec i mesečina u prvom planu i dve slike koje obiluju šarenilom dočaravši zalazak i rađanje sunca. Birala sam ih nasumično jer se za svaku svoju sliku vežem kao za živo biće. Na njih gledam kao na svoju decu, sve ih podjednako volim.

Pozvala sam sve svoje prijatelje, rođake i bliske poznanike. Praktično, svaku osobu do čijeg mi je mišljenja bar donekle stalo. Sve, sem jedne osobe sa kojom već neko vreme ne znam na čemu sam.

Nije mi bilo lako da donesem odluku da li da pozovem Daniela na ovaj događaj. Nisam mu čak ni rekla da ću biti gost na izložbi. Prosto sam se vodila nekim logičnim razmišljanjem.

S obzirom da ne znam na čemu sam sa njim, nisam osetila potrebu da mu kažem za ovo. A i da sam mu rekla, svakako ne bi došao. Bilo bi previše ofirno kad bih rekla bilo koji razlog njegovog dolaska, sem istine.

Viđamo se već dva meseca i u poslednje vreme osećam kao da se gušim u svemu tome. Ubija me to što stojimo u mestu bez ikakvog smisla.

Mislim da je najveći problem to što sam navikla da definišem stvari i napredujem u njima. Radilo se o našoj vezi, za koju ne znam ni da li je veza, ili o bilo čemu drugom. Viđamo se skoro svaki drugi dan kod mene ili njega u stanu, ponekad odemo u restoran ili kafić u potrazi za što intimnijim mestom da nas neko slučajno ne bi video! Ni sama ne znam šta da mislim o tome..

Znam da smo se na početku složili da se viđamo u tajnosti dok ne vidimo dokle ćemo stići, ali mi se čini da će tako zauvek ostati.

Svaki moj pokušaj da razgovaramo o tome on pretvori u predigru nakon koje imamo neverovatan seks i ne žalim se zbog toga! Samo mi smeta što se posle toga nikada ne vratimo razgovoru i čini mi se da mu je to zaobilaženje razgovora prešlo u naviku.

Želim da imamo više i pod to više ne mislim na zajednički život ili ne daj bože veridbu, iako to dobro zvuči, već na sledeći korak kojim ćemo obelodaniti našu vezu.
Dosadilo mi je da se krijemo i strepimo da neko nešta ne sazna kad nismo počinili ništa loše! Nigde ne piše da je zabranjena emocionalna veza između studentkinje i profesora.
Do sada smo se krili jer ne bi bilo dobro ni za njegovu, a ni moju reputaciju da se sazna za naš odnos. S obzirom da smatram našu vezu vrednom svega, želim da pređem preko toga. Loše glasine svakako neće trajati do veka!

Stajala sam u holu, dočekujući posetioce kada mi je Limpa mahnula i poslala imaginarni poljubac.
Uzvratila sam joj istim pokretom i obradovala se po stoti put večeras, gledajući u svoje prijatelje, braću i rođake koji sa ponosom gledaju moje slike i razgovaraju sa raznim posetiocima o njima.

Obratila sam pažnju na svoje roditelje, strica i strinu koji me celo veče gledaju sa ponosom. Svi oni svesni su koliko mi je hrabrosti trebalo da se odlučim za ovaj potez i zbog toga mi pružaju neizmernu podršku.