Kriva si za sve

Automobilska nesreća?

"Moraš da znaš da će uvek biti onih koji pričaju. Mudrost i znanje se ogledaju u procenjivanju. Da li je vredno da budeš predmet nečije priče? Ukoliko to među vama ima vrednost, onda se bori. Nemoj da te bilo šta u tome zaustavi. Isto to važi i za njega. Samo što će on izvući deblji kraj, kao što rekoh malopre. No, ukoliko mu značiš dovoljno, prihavtiće rizik." - majka je nastavila svoj govor i navela me da samoj sebi postavim bezbroj pitanja.

Mislim da ću na neka od njih sebi dati odgovor malo kasnije. Nisam pri sebi.

Znam da je i ovog puta u pravu.
Ako, to jest, kada priče krenu, ja ću bita još jedna od mnogih devojaka lakog morala, biću ubrzo i zaboravljena.
A on.. On će osetiti taj pritisak i na svojim leđima poneti teret krivice.
U očima drugih, on će biti još nemoralnji od mene. Njegov rad će se u nekom momentu sigurno dovesti u pitanje.
Ni ga ne mogu otpustiti zbog toga, ali ipak..
Dođavola!

"Nelina, moraš ozbiljno da razmisliš na kom nivou se nalazi vaš odnos. Da li je vredan rizika koji morate preuzeti ukoliko nastavite da se viđate." - tata mi je dao savet kojim ću se ozbiljno pozabaviti, kasnije naravno.

Trenutno sam nesposobna za pravično razmišljanje.

"Idem da vidim gde je otišao onaj majmun!" - Paul se oglasio i pre nego što je promakao iza vrata, mama je negodovala zbog reči kojom je nazavao Luku.

Šta bih ja bez ovih ljudi?
Ponovo sam osetila pritisak u grudima i jezik me je gotovo zasvrbeo od želje da im iskažem svu svoju zahvalnost.

Nisu uradili ono što sam očekivala. Vike i galame je bilo ali ne sa njihove strane.
Stali su uz mene, moja dela i odluke. Branili me i sagledali objektivno celu situaciju.

Nisu me lagali i uveravali u srećan kraj. Jasno su mi stavili do znanja u šta se upuštam i koji teret ću morati da podnesem.

"Mama, tata..ja ne znam šta da vam kažem. Osećam potrebu da vam iskažem bezuslovnu zahvalnost i ljubav, ali se bojim da za to ne postoje prave reči." - priznala sam i pogledala ih očima iz kojih je par suza, već odavno, našlo put i spustilo se niz moje lice.

Kako su oboje sedeli preko puta mene, pružila sam im svoje ruke koje su oni istog trena prihvatili.
Toplina i nežnost kojma su me gledali, zauvek će ostati neprevaziđene.

"Nemoj, reči nas samo udaljavaju od onoga što želimo da iskažemo. Samo budi ono što jesi. Budi osoba koju smo odgajali i budi srećna. Ne postoji drugi način da nam uzvratiš ljubav." - mama mi je dala odgovor, a tata me je svojim pogledom pozvao u njihovo zagrljaj.

Bez predomišljaja, ustala sam sa stolice i uputila se u njihovo naručuje.
zagrlili su me i tiho mi šapitali reči kojih se sećam još od kad sam bila mala.

"Tvoja braća i ti ste nastali kao plod naše ljubavi, mi smo bez vas ništa, a vi ste tri mlade sjajne zvezde. I od truda jedino zavisi kako će izgledati vaš zvezdani put."

_______

"Nazvaću te čim dođem u stan." - obećala sam Paulu.

Kada je otišao za Lukom, vratili su se tek posle dva sata.
Nakon toga smo jeli maminu tortu.
Sada se Luka i vraćamo kući, zbog čega nisam imala priliku da razgovara nasamo sa Paulom.

"Ne brini. Dođi sutra u naš kafić posle predavanja, čekaću te. Znaš da mrzim da razgovaram telefon o važnim stvarima." - rekao je i uvukao me u medveđi zagrljaj.

Znam da to nije u redu, ali Paul će uvek biti moja omiljena osoba!
Ne samo zato što mi je brat, već su njegovi stavovi i čvrst karakter na zavidnom nivou. Čini mi se, ponekad, jedino on zna kako da deluje sa mnom.