Kriva si za sve

Predmet osvete.

Miris kafe širi se i uvlači u moje nozdrve dok me zapljuskuje talas hladnoće.
Sneno otvaram oči i ispred sebe uočavam jasnu priliku krupnog muškarca.

"Jesi li budna?" - upitao me je. Čuvši njegov glas, shvatila sam da je to Daniel.
Nalazimo se u autu. Gde smo?

Pokušavam da dođem sebi i to mi uspeva u jednom momentu kada shvatam da sam zaspala u toku vožnje, za bog zna gde, sa Danielom.

"Spavala si gotovo sat i po, pa me ne čudi što ti toliko treba da se razbudiš . Stižemo za koji minut, svratio sam u prodavnici da ti kupim kafu da dođeš sebi i da uzmem maminu omiljenu tortu. Stalno je kupuje u ovoj prodavnici." - rekao je, ponovo zakopčavajući bezbednosni pojas.

"Stani, uspori malo! Koliko se mi vozimo kad sam uspela da spavam toliko dugo? Kakva mamina torta?" - postavila sam niz pitanja, vidno zbunjena.

"Vozimo se malo duže od dva sata. Stigli smo u Tampere, idmo kod moje majke." - rekao je smireno.

"Molim? Došli smo u Tampere? Opustila sam se i zaspala u toku vožnje, sa željom da odremam dok ne stignemo do nekog restorana ili kafića. A probudila sam se u Tampereu, posle dva sata vožnje. U šoku sam!" - viknula sam sa pravom.
Ne mogu da verujem gde idemo.
Prokletstvo! Zašto me nije obavestio ranije!

"Hej, u redu je. Nisam imao loše namere. Hteo sam da idemo negde na ručak, pa sam se dosetio da je moja majka vrhunska kuvarica, a i nisam je posetio jako dugo." - objasnio mi je smireno.

"Ali zašto mi nisi rekao ranije? Ljuta sam!" - i dalje sam protestovala.

"Ne znam ni sam. Hteo sam da te iznenadim.. Izvini, napravio sam glupost. Neprijatno ti je i shvatam da nisi želela da provedemo vreme na ovaj način, i onako se retko viđamo.
Nema veze. Svratićemo na kafu, reći ću joj da imam neplanirane obaveze." govorio je, gledajući na put koji se prostirao ispred nas.

Osetila sam se jadnom. Ispalo je kao mi je ispod časti da ručamo kod njegove majke.
Shvatila sam njegovu nameru, ali me je iznerviralo to što mi nije rekao.
Idem kod te žene prvi put i trebala sam da joj kupim neki poklon. Bilo šta!

"Nisi me razumeo. Nije mi problem što idemo na ručak kod tvoje majke. Nervira me to što mi nisi rekao. Nemam nikakav poklon za nju! Ispašću tako nekulturna!" - pravdala sam se u nadi da mi poveruje.

Uputip mi je sug pogled i kao da je senka olakšanja preletela njegovim licem.

"Ne budi smešna! Gospođa Makela ne obraća pažnju na to, veruj mi. Sve vreme provešće služeći nas. Uvek je bila takva, ali u poslednje vreme od kako ne živim sa njom, postala je još gora. Kad dođemo, dočekaće nas sto i jedno jelo. Nisam ni nju obavestio da dovodim gošću." - pričao je o svojoj majci zaneseno.
Vidi se da mu nedostaje. A kako i ne bi!
Rekao mi je da je ceo život živeo sa roditeljima u porodičnoj kući i da mu je ovo prvi put da živi odvojeno od majke.

"Dobro je onda! Neću se puno obrukati!" - našalila sam se i posmatrala kuće oko sebe.

Ušli smo u mirniji deo grada sa kućama koje su ravnomerno raspoređene. Svaka od njih ima svoje dvorište.

"Stigli smo!" - izviknuo je, parkirajući se ispred bele ograde.
Ispred nas se pružala velika zelena površina na čijoj se sredini izdizala velika dvospratna kuća. Bela, lepo urađena fasada, velika terasa na spratu i široki prizori činili su ovu kuću potpunom.
U dvorištu, ograđenom belom drvenom ogradom, srednje dužine,
nalazila se nastrešnica ispod koje su bili sto i stolice. Verujem da je ovde raj u proleće.

"Idemo li?" - upitao me je Daniel, izlazeći iz auta.
Učinila sam isto i setila se torte koju je malopre pomenuo.

"Ne zaključavaj! Ostala ti je torta." - uzviknula sam.