Kriva si za sve

Sada ja želim razgovor!

Istog trena uputila sam se ka izlazu i zalupila ulazna vrata u maniru trenutnih osećanja. Besa, ljutnje i bola.

Silazivši niz stepenice začula sam Daniela koji obelodanjuje našu vezu pred mojim bratom i sasipa mnoštvo uvreda na njegov račun.

Ko je gori od njih dvojice?
Hoće li me još jedan muškarac u životu ovako povrediti?

Brat koji me smatra nečasnom i lakomislenom ili bivši dečko kom očigledno nisam bila od velikog značaja da se bori za mene?

Došla sam do kraja stepenica i skrenula ka manje osvetljenom parkingu.
Napolju je bilo previše hladno i za moj ukus iako volim zimu.

Naslonila sam se na pozid pored fontane i zagledala u zaleđenu vodu.

Šta se desilo Luki?
Gde je nestao moj brižni stariji brat? Iako je uvek bio ozbiljniji i suzdržaniji od Paula i mene, nikada nije imao ovakve nastupe.
Ubeđena sam da postoji veliki razlog za njegovo opijanje i ponašanje koje je usledelo nakon toga.

Boli me njegova bol, ali me boli i to što istu tu meni zadaje.
Alkohol jeste uticao na njegovo nekontrolisano ponašanje, ali ne i na izgovorene reči.
Znam da misli sve ono izrečeno.
To me ubija. Ranjava me i sama pomisao slike mene u njegovim očima.
U njegovom pogledu ispod čije se ravnodušnosti uvek krila toplota za mene, ovoga puta nisam pronašla ništa. Ništa toplo i osećajno.

Sama sam kriva! Od početka sam znala da ne treba da se upuštam u bilo kakav odnos sa Danielom. Sem toga što je on moj profesor, on je i prijatelj mog brata.

Moje misli prekinulo je zvono telefona.
Izvadila sam ga iz torbe i na displeju se prikazalo Pulovo ime, zapravo nadimak.

"Pau"

Nasmejala sam se setno, zašto svi nisu kao on?
Odbila sam mu poziv i poslala mu poruku u kojoj sam navela da se vraćam u Helsinki i da ću ga zvati kasnije.

Poznaje me dovoljno dobro da bi mu samo jedna moja reč otkrila u kom stanju se nalazim.

Šta bi on mislio da sazna sve što zna Luka? Kakav bih utisak ostavila na roditelje?
Zaboga! Zašto nisam razmišljala. Luka je u pravu, jesam lakomislena i naivna.

Nijednog momenta nisam pomislila na mišljenje svoje porodice o postupcima koje sam činila.

Na mome licu, suza je suzu stizala. Svoje jecaje, bezuspešno, gušila sam rukom.

Šta sam sebi dozvolila? Ceo život sam bila najmlađa i najvoljenija osoba svoje porodice. I to je bilo tako sa pravom, nikada nisam uradila nešta zbog čega bi me se moja porodica sramila.

Ponašala sam se najkulturnije i milije što sam mogla. Moje ocene su uvek bile visoke. Pomagala sam svima i od mene se nikada "ne" nije čulo na bilo koji zahtev moje porodice.

"Dođavola!" - vrisnula sam i srušila se na klupu.

"Nel!" - začula sam svoj nadimak i začudila se kada se Daniel pojavio ispred mene.

"Nel! Jesi li dobro?" - ponovo me je nazvao onako kako to rade samo osobe koje su mi bliske i to me je razljutilo.

Prilazio mi je polako kada sam ustala sa klupe i spremala se da istresem bes i bol na njega.

"Prestani tako da me zoveš! Otkud ti pravo da me tako zoveš? Ja sam Nelina! Ona devojka kojoj si svojim ćutanjem jasno dao do znanja koliko ti je nebitna. Ja sam ona koja će zbog svoje nepromišljenosti i tebe biti na stubu srama, kako je moj brat rekao!" - govorila sam glasno dok me je on posmatrao sa uzdahom.

"Prestani da pričaš gluposti! Nisi učinila ništa sramno do te mere. Znaš i sama da Luka nije pri sebi. Zar si zaista pomislila da je u pravu za sve što je rekao?" - upitao me je smireno, pokušavajući da svojim pogledom moju glavu, drži uspravnom.