Kriva si za sve

Potrebna si mi!

Daniel

Slučajno ili namerno nastavila je priču u drugom smeru. Nije joj se svidela priča o njenoj reakciji na mene.
Oprostio sam joj to zbog načina na koji su joj se usne širile u osmeh i oči primale sjaj dok je pričala o svom ocu i bratu. Sve mi je to nedvosmisleno govorilo koliko ih voli.

Iz nepoznatog razloga poželeo sam da je slušam i gledam dok priča o svojoj porodici. Tada je postajala mekša, pristupačnija.

"Ko je Paul?" -upitao sam je iako mi je Luka rekao za njihovog srednjeg brata. Hteo sam da priča još o njima. Glupi bi bilo ne videti sa kakvom emocijom govori o članovima svoj porodice. U njenoj priči pronašao sam sebe.. I ja sam dete odraslo u porodici punoj ljubavi i pažnje, bar dok smo svi bili na broju.
Potisnuo sam ružna sećanja i primorao sebe da je slušam. Ne samo da je gledam i divim joj se, već i da je slušam.

"On je moj brat, mlađi je od Luke, a stariji od mene. Radi u školi kao nastavnik hemije. Mogu reći da mi je on omiljeni brat i ako ih podjednako mnogo volim. Paul je samo emotivniji i lakšeg je karaktera iako se krije iza maske šmekera i nepristupačnog kretena. I Luka je dobar samo je mnogo tvrdoglav, a i ja sam pa tu nastaju problemi. Tata kaže da smo trvdoglavost nasledili od mame. A ona je.." -govorila je osmehujući se. Odjednom je pogled prebacila na mene i tu se zaustavila, verovatno primetivši moj neodređeni izraz lica.
Osetio sam da se povukla.

"Izvini, ja sam se malo zanela." -prošaputala je, ponovo crveneći zbog mene. Ovog puta iz neprijatnosti, osetio sam se kao kreten.

Gledao sam je zaneseno, setivši se svoje porodice koja se sa godinama razdvojila.
Prvo moj otac pre skoro pet godina, a onda i ja preselivši se i ostavivši majku samu.

Primetio sam da je okrenula glavu ka prozoru i nežno zadrhtala.

"Znam da previše pričam, kontrolišem se ali ponekad se izgubim. Oprosti ako sam dosadna." -pričala je još tiše nego malopre.
Morao sam da učinim nešta i sprečim je da se oseća loše.

Čim smo došli na ravan deo puta i bez krivina, smanjio sam brzinu i okrenuo se prema njoj.

Slobodnom rukom uhvatio sam meku kožu njene brade i okrenuo je prema sebi. Ti zeleni fenjeri gledali su me zbunjeno i posramljeno.

"Oprosti ti meni. Nisi mi dosadna, uživao sam u tvojoj zanesenosti dok si pričala o svojoj porodici. Bila si srećna i nežna i toliko drugačija da si me bacila u razmišljanje o mojoj porodici. I ja sam odrastao među srećnim roditeljima koji su se voleli bez obzira na godine i vreme. Imao sam srećno i bezbrižno detinjstvo. Ali čim sam krenuo da se gradim u odraslu osobu, ostao sam bez oca. U životu jednog mladića, ostati bez oca sa dvadeset i tri godine ravno je najvećem očaju. On je pored majke bio moj oslonac. Figura prema čijim merama sam trebao da odrastem i postanem zreo muškarac.
Postao sam zreo muškarac ali ni približno karakteru moga oca. Njegova smrt učinila me je krutom, samoživom i živčanom osobom. Osoba kojom su me majka i otac izgradili nalazi se dubokonu meni. Zatrpana je prašinom. Otišla je onda kada i moj otac. Majka je pokušavala da me povrati i učini ponovo osobom kakva sam bio. Nije joj uspelo. I oba puta kada si mi prebacila za moje vaspitanje i moje roditelje reagovao sam najgore moguće. Znaš li zašto? Zato što me je istina pogodila, zato što sam zno da me se moj otac stidi i ne veruje kakva sam osoba postao. Zato, nisi mi dosadila. Pružila si mi par minuta lepih osećanja koje sam osetio gledajući i slušajući te." -ispričao sam joj istinitu priču koja me pogađala i  godinama pritiskala moju dušu.
Čekao sam njenu reakciju, a kada sam sje dočekao poželeo sam da sam sebe udarim.

Dve suze skotrljaldle su se niz to, sada bledo, lice kao znak da me je slušala i upijala sve što sam kazao.

Naizmenično sam pogled sa puta prebacivao na njeno lice.
Pokušavala je da se smiri i udahne potreban vazduh.