Kriva si za sve

Živite u blizini?

"Svaki put kad te vidim pomislim da si ti moja nesuđena ljubav." -laskao mi je crnokosi mladić za šankom dok sam mu prilazila.
To je bio jedan od radnika u Lukinom restoranu, meni veoma drag. Radi ovde od kad je moj brat preuzeo posao od oca.
Često pijemo kafu kada završim sa poslom u kancelariji.
A sada je došao red na to.
U pola pet sam došla na jezero, sada je blizu osam i vreme je da polako krenem sa jezera. Posle popijene kafe, naravnom

"Ti to pomisliš svaki put kada vidiš neku lepu dovojku." -odgovorio mu je dečko na barskoj stolici sa čašom žestine u ruci.

"Ma daj Reine! Ne možeš šarmirati dame sa izlizanim frazama." -u njihov razgovor ubacio se još jedan momak pored.

"Zdravo momci. Kako ste danas?" -pozdravila sam i upitala ih sve od reda.
Rein je dobar dečko, uz pretpostavku da se ova dvojica druže sa njim, verujem da ni oni nisu loši momci.

"Mnogo bolje od kad smo tebe videli." -odgovorio mi je onaj što je ukorio Reina zbog njegovih izlizanih fraza.

"Ja sam Nejt. Ovaj što pokušava da te zavede je Luis, a našeg druga šankera već znaš." -Nejt mi je predstavio svoju družinu.

"Ja sam Nelina i popiću jednu kafu sa vama. Može li sa mlekom Rein?" -rekla sam im kroz osmeh i pogledala Reina naručujući svoju dozu kofeina koja mi je potrebna.

"Odmah stiže!" -dobacio je i okrenuo se ka aparatu.

"Otkud ti ovde Nelina, nismo te pre viđali?" -obratio mi se Luis, ako sam dobro zapamtila. Imam fotografsko pamćenje, s tim bolje pamtim lik nego imena.

"Radim ovde." -rekla sam zagonetno i posmatrala kako se njih dvojica zbunjeno gledaju.

"Koliko znam, u ovom restoranu konobari i kelneri su uvek bili muškarci, a i tebi ne pristaje takva vrsta posla." -progovorio je Nejt.

Iznervirao me je njegov stav. Nijedan posao nije loš, niti postoji pravilo kome šta pristaje.

"Da, ali ja radim ovde kao čistačica." -rekla sam im sarlastično, što su oni protumačili kao istinu i dva puta me odmerili.

Odmah posle predavanja sam došla ovde, pa sam tako na sebi nosila sive pantalone i beli sako sa belim čizmicama i sivom torbom. Patim za tim da boja moje garderobe ne odudara. I više od tri različite boje nikada ne nosim. Iako me garderoba odavala da lažem, oni to nisu shvatili. 

"Zatvorite usta, ludaci jedni. Zar ne vidite da vas farba. Nelina radi sa papirima i brojkama, bavi se finansijama." -rekao im je Rein, stavljajući kafu sa mlekom ispred mene.

"Nisi ni izgledala kao neko ko radi sa metlom i kantom." -progovorio je jedan od njih i ponovo me iznervirao svojim stavom.

"Ne razumem u čemu je fazon sa tim kome kakav posao pripada? Ljudi rade da bi što bolje živeli i nekada nisu u mogućnosti da odaberu najlakši posao." -prekorila sam ih razmišljajući o tome da me neće razumeti.

S obzirom da je ovaj, kao i ostali Lukini restorani veoma skupocen i prolazi sa najvišom ocenom posetilaca, ova dvojica su verovatno sinčići nekih bogatuna bez ijednog dana radnog staža. U suprotnom ne bi mogli sebi da priušte da svaki dan sede na barskoj stolici i ispijaju čaše.
Oni možda mene nisu nikada opazili, ali ja sam njih često viđala ovde.

"Nismo mislili ništa loše. Opusti se." -počeli su da se opravdavaju.

"Možemo o nekim lepšim temama." -predložio je Luis uz svoj šmekerski osmeh.
Ruku na srce, imao je nešta simpatično na sebi. Samo nisam shvatila šta je u pitanju.

"Živiš ovde u blizini ili?" -upitao me je Nejt smelo.

"Živim u Helsinkiju, tamo studiram na Hankenu." -rekla sam im ispijajući svoju kafu.