Kriva si za sve

Kasnim!

"Želite li još jedno piće?" -do mene je došao mladi konobar.

"Ne, u redu je." - odgovaram mladiću i bacam pogled na svoj ručni sat.

Ne mogu da verujem, šta se dešava!? Više od sat vremena sedim u kafiću u kom treba da se nađem sa njom i već vidim sebe kako odlazim odavde.

Kao poslednji dripac trčeći došao sam u nadi da se nešto među nama reši, već jednom!

Da ozvaničimo nešto, kako je ona rekla. Pristao sam na ovu glupost u nadi da ću konačno dobiti dozvolu da ljubim te usne i kušam otrov sa njih kad mi volja. Želim to tolilo često u zadnje vreme da počinjem da se plašim svega što će doći na kraju.

Danima sam pokušavao da shvatim šta se dešava između nje i mene. Zašto me toliko vuče sa sobom u rupu bez dna?
Osećam se tako glupo i ranjeno dok pokušavam da priznam sebi bolnu istinu.
Da sam možda zaljubljen u tu plavu, bezobraznu devojku.
Da je možda želim kraj sebe.
Da me možda, ali vrlo verovatno, privlači do bola dok je gledam kako uvija zanosnim kukovima.
Da me nekontrolisano izluđuje svojim stavom, inatom i bezobraznim jezikom. Sve to za tako kratko vreme. I to vreme čiju smo većinu proveli na ratnoj nozi, jedno drugo prezireći.

Izgleda da je sad sve to beznačajno. Molila me je i čekala na to da pristanem na ovaj razgovor da bi me napravila budalom.
Budalom, koja je čeka već sat!
Do sad nisam upoznao kontraverzniju osobu od nje.

Interesuje me razlog zbog kog nije došla. Šta se odvija u glavi te čudne devojke?
Uspela je da me obavije oko sebe za mali vremenski period. Uradila je to tako diskretno i promišljeno da nisam ni shvatio sve dok nisam dobio neopisivu želju da je ljubim i imam pored sebe.

Pokušavam da ne prenagljujem sa donošenjem odluke i ne napustim istog trena ovaj kafić. Jer mi je potrebno da znam zašto me je pozvala ovde. Da zajedno vidimo šta to treba da rešimo, ozvaničimo. Sam sebe uveravam da ne treba da besnim bez razloga.
Alako onda da se ponašam?
Treba li da je čekam još koji sat? Da zatvorim ovaj kafić i zajedno ga napustim sa radnicima? Ili ipak treba da osvanem u njemu?

Bože, daj mi strpljenja sa ovom ženom.
Užasno me nervira.

Kada sam sa njom ili mislim o njoj ne mogu da budem normalno raspoložen.
Ili sam iznerviran ili sam lud od želje za njom. Ovo drugo u poslednje vreme dominira, na moju veliku žalost. I žalost mog mozga jer sa njom ću ga u potpunosti izgubiti.

U šta sam se to ja pretvorio?
Vreme u kome sam je mrzeo i mislio loše stvari o toj devojci čini mi se tako daleko. Svojim ponašanjem, stavom i izgledom promenila je moje mišljenje o njoj. Od svog smrtnog neprijatelja preobratila me je u čoveka koji žudi za njom. U nekoga ko gubi pojam o vremenu i mestu dok joj ljubim usne. Dok udišem njen miris, limun sa kože i jabuke u kosi. Proizvod ta dva mirisa koji nosi sa sobom noćima mi ne da sna.Počeo sam da razmišljam o njoj u svako doba dana i noći.
Zamišljam je često u onom njenom žutom kaputu dok zanosno korača. U trenutku kada sam je video takvu bio sam u apoteci, što bi bilo javno mesto, na moju žalost.
Da sam je takvu sreo samu u nekom drugom ambijentu, poneo bih se mnogo drugačije nego što sam tada.
Bila je u redu kao i ja. Samo što dok je ona plaćala na kasi ja sam i dalje čekao.
To je bilo pre sedam dana, u periodu kada sam je izbegavao i terao od sebe nakon onog vrelog poljupca u mom autu.
I ako sam hteo da je izbegavam, nešta me je vuklo ka tome da se pojavim ispred nje i zbunim je svojom pojavom.

Zaobišao sam red ispred sebe i krenuo ka polici preko puta kase.
Stajao sam ispred njega, praveći se da nešta razgledam i ako nisam imao pojma kakvi senoroizvodi nalaze ispred mene.

Znao sam da će se apotekarka sa kase okrenuti u mome pravcu jer je to bila jedna od lakomoralnih devojaka. Koja mi je, uzgred, par puta nudila svoj broj telefona i vruću masažu posle pića.
Naravno da sam sve to odbijao, bila je bar deset godina starija od mene iako je imala zavidan izgled za svoje godine.