Možda si to ti (Završena)

12. deo

Nemanja

Pokušavam da pronađem telefon koji uporno zvoni ali je pao među kožnim sedištima troseda čim sam se pomerio s mesta. Skoro ogrebem ruku ali makar uspem da ga dohvatim.
,,Brate?" Javim se na Dušanov poziv te ulegnem na kauč. Čujem glasnu muziku sa njegove strane slušalice.
,,Klub? Zabava? Danas je sve na Žigaru. On sve plaća. Da li si zaboravio jer te ne vidim nigde ovde?" Dušan vikne potom konobaru za dupli viski.
Nasmejem se.
,,I dalje se treznim od sinoć." Pokušam da se opravdam. Četiri dana izlaska za redom su mi doprineli glavobolje. Najveći razlog mog ostanka jeste Nina. Naravno, zahvaljujući mojoj majci koja mora da radi baš večeras dokasno, ostavila je nju na mene.
,,Danas ostajem kod kuće."
Moj najbolji drug zahukta. Nešto je govorio ali je očigledno prolazio pored zvučnika te se ništa nije čulo. Muzika je za par minuta utihnula.
,,Ništa onda. Čekaj me..."
Začuo se zvuk paljenja automobila.
Izvio sam usnu.
,,Znaš li da neću moći da pravim sranja zbog nje?"
Nastane pauza. On pokušava da se seti o kome pričam.
,,Oh, tvoja sestra."
Prevrnem očima.
,,Nije mi sestra. Da, ona."
Začuje se kucanje i ponovno zvonjenje na vrata. Usresredim se na razgovor sa Dušanom ignorišuči buku.
,,Pa, možemo da je ućutkamo, nije problem." Predloži on.
Poznavajući je, znam da ne bi želela da ima sa mnom problema, tako da me sigurno ne bi odrukala majci čak i da napravimo zabavno veče.
,,Ali ne danas. Drugi put. Stvarno mi nije do toga." On se rascokta.
,,Ona ti je pokvarila raspoloženje?"
Ustanem te priđem prozoru. Silan vetar raznosi lišće svuda. Usred oktobra veje silan sneg s manjom kišom. Ona...
Ona je izašla malopre napolje. Ona zvoni. Vrata su se zaključala automatski. Razrogačim oči.
,,Brate, čekam te, moram da idem."
Prekinem poziv trčeći u hodniku pre nego što Dušan uspe da mi odgovori.
Ubacim telefon u džep trenerke te otvorim vrata. Iskolačim oči te se sklonim sa vrata kako bi ušla u kuću.
,,Ko još izlazi tako napolje?" U potpunosti drhti u sivoj trenerci i tankoj beloj majici što joj ističe obline.
Ona podigne ruku da me udari, ali odustane od toga.
,,Hiljadu puta sam zvonila i kucala. Čitavih pola sata sam stajala ispred na onoj hladnoći, i smrzavala se jer jebeno nisi hteo da otvoriš vrata." Usana skupljenih u ravnu liniju, prekrštenih ruku na grudima, unosila mi se u lice s primedbama.
,,Otkud sam znao? Još si izašla tako..."
,,Odjebi." Ošinula me je pogledom te je pošla na sprat.