Možda si to ti (Završena)

1. deo

Tmuran dan mi nije obećavao mnogo. Par puta sam se trgla kada je vozač neočekivano ubrzao automobil. Brza vožnja po mokrom asfaltu nije bezbedna, ma koliko ja želela da se otarasim žene koja sedi do mene. Ona me je nezadovoljno posmatrala, skoro sa gađenjem, kao da sam neki otpad.
Istim pogledom sam joj uzvraćala.
Nakon sat vremena vožnje zaustavili smo se ispred nečijeg dvorišta.
,,Stigli smo. Ovde ćeš živeti ukoliko sve prođe po planu."-Trgla me je iz misli uperivši prst na jednu veliku belu kuću. Da li ovde živi ona žena koja me je posećivala dve nedelje za redom?
,,Pretpostavila sam to već."-Odgovorim drsko. - ,,Makar ću Vas se otarasiti."
,,Budi zadovoljna što si upala kod nas u dom. Videla si lutalice po ulicama?" -Odmah sam znala na šta cilja. Tom pričom bi me vređala svaki put.
,,Videla sam."
,,Drago mi je. Da nisi kod nas, bila bi na njihovom mestu sada."
Prevrnula sam očima i izašla iz kola odmah posle nje.
,,Kreni"-Zapovedala mi je gurajući me unapred prema kući.
Moj ceo život je uništen. Sav je nikakav, tužan i usamljen. Nedostaje mi tata. Želim da, baš kao nekada, pritrčim njemu i bacim mu se u topli zagrljaj odmah nakon što se vrati sa posla.
Ugledala sam je. Žena sitne građe je odmah izašla napolje čim je primetila da se bližimo. Ovo nije samo kuća, već je čitava vila kakvu sam samo videla u filmovima. Prelepo uređeno dvorište puno cveća i različitih skulptura. Drveće je podjednako posađeno a prostor između njih krase manje jelke.
,,Zdravo! Dobro došli, uđite."-Pozdravila nas je žena, te se pomerila sa vrata puštivši nas da uđemo u kuću.
,,Ja sam Vanesa. Nadam se da me se sećaš, Nina."-Smešeći se mi pruži ruku.
,,Sećam se."-Osmehnem se ženi te joj prihvatim ruku.
,,Ostavljam vas odmah nakon što obavimo jedan razgovor."-Progunđa starica pomerivši se do vrata. Vanesa mi pusti ruku i izađe napolje sa njom. Ponadala sam se da ću poslednji put videti tu zlu ženu.
Njihov razgovor nije dugo potrajao te se Vanesa ubrzo vratila.
Pokazala mi je rukom kuda da pođem, te sam krenula jarko osvetljenim hodnikom dnevne sobe. Sela sam na kožni kauč tamnosive boje. Ova kuća je predivna. Moje oči se nikako ne mogu navići na sve ovo.
,,Želim da se više upoznamo. Ispričaj mi nešto o sebi."-Sela je na kauč na mesto do mene. Njen blag i ljubazan osmeh mi je ulivao poverenje.
,,Ja sam Nina Nikolić, imam 17 godina, ali to već znate. Mama mi je poginula pre više od deset godina, a otac je u zatvoru. Tako sam i završila u domu. Nije bilo nikoga ko bi me iz rođaka uzeo."
Žena me uhvati za ruku.
,,Izvini, ali kako je tamo završio?"-Nesigurno me upita.
,,Nije zločinac, ne brinite. U zatvoru je zbog toga što je želeo da dobije pravdu, a osuđen je bez razloga. On je zapravo advokat."-Odgovorim te skrenem pogled sa nje.