Možda si to ti (Završena)

33. deo

Nemanja

,,Halo?" Tiho se javim na telefon te izađem iz dnevne sobe u kojoj je Nina zaspala.
,,Nemanja." Nepoznat muški glas izgovori moje ime.
,,Da, ja sam." Odgovorim i naslonim se na drvenu komodu.
,,Zdravo, tvoja mama je suviše zauzeta te su se svi planovi u poslednjem trenutku izmenili. Izvinjavam se u njeno ime ali sutradan neće stići kući."
Progutam knedlu te odmahnem glavom. Ništa novo. Baš ništa novo. To je bilo tako očekivano od moje majke. Naravno da neće doći na vreme kući. Nikada to nije radila. Mislio sam da će makar s pojavom Nine da se promeni, ali nije. Uopšte se nije promenila. Posao joj je uvek bio važniji od porodice.
,,Nemanja, da li si tu?"
,,Da, tu sam. Dobro. Hvala što ste me obavestili. Koliko dugo će ostati?"
,,Nisam siguran. Mnogo više od planiranog vremena."
,,U redu."
Spustio sam slušalicu pre nego što je muškarac uspeo da mi nešto odgovori. Da makar ima trunku osećanja prema meni mogla je i sama da me pozove. Da makar malo oseća krivicu, uzela bi jebeno telefon i pozvala me i rekla bi mi. Ali svejedno joj je. Makar da mi je poslala poruku... ali nije.
Iznervirano spustim telefon na komodu te protrljam slepoočnice. Ništa se nije izmenilo.
,,Ona se nikada neće promeniti." Tiho promumlam sebi u bradu. Osoba koja me je gledala iz ogledala mi nije ulivala ni trunku nade. Obrisao sam suze koje su se bez dozvole spustile iz mojih očiju. Ni sada nije vreme da budem slab. Ugasio sam telefon i vratio se nazad u dnevnu sobu. Nina je i dalje nepomično spavala na kauču. Seo sam na tepih nalaktivši se na kauč do nje.
,,Kako si tako lako mogla da zaspiš?"
Spustio sam glavu na ruku i zatvorio oči.