Možda si to ti (Završena)

14. deo

Nemanja

Požurim na prvi sprat čuvši zvono na ulaznim vratima. Osvrnem se jednom oko sebe. Potpuna tišina svuda. Dobro je.
Otvorim Dušanu vrata te se pomerim kako bi ušao unutra. On me zagrli i potapše po leđima.
,,Izgledaš... čudno." Protumačio je moje lice izuvajući se. ,,Šta ti je?"
Odmahnem glavom.
,,Ništa. Baš ništa. Samo sam se malo pokačio sa Ninom."
On se nasmeje te prođe u dnevnu sobu. Pomerio je jedan iz jastuka te je legao na trosed.
,,Oko čega sada?" Upitao me je prebacujući kanale na televizoru.
,,Ne pitaj." Odgovorim te sednem pored njega. ,,Uvek su gluposti u pitanju. Samo me nervira. To je sve." Uzdahnem gledajući nevreme napolju. Na kraju je ostao na jednom kanalu na kojem se emitovala pesma "Help" od engleske muzičke grupe "The Beatles". Pojačao je te je ostavio daljinski.
,,Stvarno je ne podnosim." Dodam, gledajući na stepenice koje vode do drugog sprata.
Prekrstio je ruke na stomaku i izvio obrve.
,,Kada tačno planiraš da nas upoznaš? Veoma me zanima kako izgleda." Približio mi se. ,,Je l' makar zgodna?"
Naslonim se na jedan od jastuka.
,,Slagao bih te da nije. Naš prvi dan poznanstva nije prošao baš najbolje, pričao sam ti, tako da znam da jeste."
Kroz misli su mi prošle slike prvog dana kada nisam ni znao ko je ona. Tačno mi je došla kao višnja na torti tog jutra kad se tuširala, samo što nisam imao ni predstavu o tome da ona nije devojka od prethodne večeri. Ponovo sam se setio njenih oblina, njenog lica. Jeza mi prođe telom te odmahnem glavom.
Dušan se zadovoljno nasmejao. Iskolačim oči ugledavši Ninu kako prolazi ravnodušno pored dnevne sobe uputivši se u kuhinju. Rekla je da neće izlaziti sve dok ne bude gladna. Začulo se otvaranje frižidera i paljenje automata za kafu.
,,To je ona?" On ustane ali zastane nasred sobe tražeći pogledom odobrenje od mene kako bi kročio u kuhinju da je upozna.
,,Aha." Dušan pljesne rukama. ,,Ovo će biti zanimljivo."
Ustanem odmah nakon što on izađe prateći njegove korake. Istovremeno uđemo u kuhinju. Nina se trže kada nas ugleda. Glasan aparat za kafu nadjačao je svaki zvuk naših koraka. Potom se aparat isključi a Dušan progovori.
,,Ja sam Dušan." On joj pruži ruku. Nina sumnjičavo prvo pogleda u mene, a potom u njega, te mu prihvati ruku.
,,Nina." Nezadovoljno odgovori te se udalji od njega.
Potom nam okrene leđa i vrati se spremanju sendviča i kafe. Dušan izvije ramena. ,,To je sve?" Upita, naslonivši se na kuhinjski pult.
,,I više nego dovoljno." Ona uzme poslužavnik te prođe pored mene i njega ne pogledavši ni u jednog od nas. Dušan je proprati pogledom odmeravajući je od glave do pete.