Kad smo stigli u bolnicu sve medicinske sestre su trčale unaokolo. Prišla sam najbližoj.
Ja: Dobar dan. Izvinite šta se dešava?
Sestra: Žena koja je juče doživela saobraćajku ima srčani udar.
Ukopala sam se u mestu.
Sestra: I jao ti si Anđela zar ne?
Ja: Da, ja sam.-rekla sam kroz plač
Sestra: Jako mi je žao. Izgleda da se Vaša majka neće izvući.
Pala sam na kolena i počela da plačem, Luka mi je pritrčao.
Luka: Ustani, molim te.
Ja: Luka, neće se izvući.
Luka se obratio medicinskoj sestri.
Luka: Da li možemo bar da je vidimo.
Sestra: Naravno.
Pomogli su mi da ustanem, a onda nas je sestra odvela do mamine sobe.
Sestra: Izvolite.
Pritrčala sam krevetu i pala na kolena. Uhvatila sam mamu za ruku i počela da joj šapućem.
Ja: Mama, da li me čuješ?-rekla sam kroz plač
Blago je klimnula glavom, jer više nije ni mogla.
Ja: Dobro. Samo polako, sve će biti u redu. Ta sam, zajedno smo i to je jedino bitno.
Pogledala me je i nasmejala se, a onda izdahnula.
Počela sam da plačem i vrištim. Veću bol u životu nisam osetila. Luka mi je prišao i zagrlio me.
Luka: Hajde. Smiri se.
Ja: Kako da se smirim. Luka, nje više nema.
Luka: Znam, znam.
Pomogao mi je da ustanem, a onda smo izašli. Pozvala sam tatu.
*razgovor*
Tata: Hej!
Ja: Tata, nema je.-rekla sam kroz plač.
Tata: O bože. Dolazim po tebe, ne mrdaj.
Ja: Okej.
*kraj razgovora*
Ja: Tata dolazi po mene. Hoćeš da te povezemo?
Luka: Može.
