Tata je stigao. Ušli smo u kola.
Ne mogu da se smirim celim putem.😭
Nakon što smo odvezli Luku kući otišli smo u stan. Odmah sam otišla u svoju sobu, zaključala se i počela da plačem. Plakala sam dok nisam ostala bez suza u suznima kanalima.
Konačno sam se isplakala. Ustala sam s kreveta, otključala vrata i otišla u dnevnu sobu kod tate.
Ja: Hej!
Tata: Hej! Smirila si se?
Ja: Jesam. Imam pitanje...
Tata: Reci.
Ja: Da li možemo da se preselimo u maminu kuću?
Tata: Naravno. Ovaj stan može da ti ostane da imaš kad porasteš.
Ja: Važi.-nasmejala sam se i zagrlila ga.
Tata: Idi pakuj stvari idemo odmah. Nemamo toliko stvari pa možemo u kola sve da spakujemo, a nameštaj neka ostane imamo ionako tamo.
Ja: Važi. Idem da se pakujem.
Otrčala sam do sobe, izvukla kofer koji je stajao ispod kreveta i počela da stavljam stvari unutra. Imam kutije tako da ono što nestane u kofer staviću u kutije.
Čula sam kucanje na vratima.
Ja: Napred!
U sobu je uletela Andrijana i zagrlila me.
Andrijana: Hej, čula sam šta se desilo.
Ja: Da.-uzdahnula sam
Andrijana: Primi moje saučešće i nebrini sve će se srediti.
Ja: Hvala.
Andrijana: Hoćeš da ti pomognem oko pakovanja?
Ja: Ne treba. Možeš da sedneš na krevet. Skoro sam završila, pa da pričamo.
Andrijana: Okej. Nego reci ti meni ko je bio sa tobom u bolnici, zato što mi je tvoj tata spomenuo da ste nekog vozili kući.
Ja: Ma da, Luka. Što?
Andrijana: Ma ovako, pitam.
Ja: Okej.
Pričale smo još malo.
Ja: E, spakovala sam se.
Andrijana: Super. Oćeš da ti pomognem da odneseš sve do kola?
Ja: Može. Hej, tata!-pozvala sam tatu
Tata: E si se spakovala?
Ja: Jesam.
Tata: Super. Ajde da spakujemo sve u kola.
Ja: Ajde. Može Andrijana s nama?
Tata: Naravno.
Andrijana: Okej samo da pitam mamu.
Pozvala je mamu.
Andrijana: Mama je dozvolila.
Ja i Andrijana: Jej!
Spakovali smo sve u kola i krenuli. Stigli smo. Videla sam nekog dečaka ispred kuće, odmah sam ga prepoznala.
