Miloš: Čekaj kako ta Sofija izgleda?
Aleksa: Ima plavu kosu i zelenkaste oči.
Miloš: Imaš možda sliku?
Aleksa: Da.
Pokazao nam je Sofijinu sliku.
Miloš je prasnuo u smeh.
Svi: Šta je toliko smešno?
Miloš: To što ti se sviđa moja malađa sestra.
Ja: Ti imaš mlađu sestru?
Miloš: Da. Ne ide sa nama u školu jer mi nije rođena sestra već sestra od ujaka.
Svi: Aha... Ok.
Nastavili smo da igramo is/iz dok nije pao mrak onda su već svi morali kući.
Kad smo ispratili sve pospremili smo i legli da spavamo.
~Jutro~
Budim se uz zvuk alarma koji sam zaboravila da isključim nakon prekida škole. Ustajem, oblačim se i obavim higijenu. Sišla sam u dnevnu i napravila nam doručak, pahuljice i mleko. Otišla sam da probudim Anđela, a onda smo seli za sto i doručkovali.
Ja: Anđelo, ima nešto za grickanje?
Anđelo: Nema. Idi do radnje, pa kupi.
Ja: U redu. Samo mi daj pare.
Anđelo: Ok.
Dao mi je pare i ja sam krenula u prodavnicu.
Prelazila sam ulicu kad sam odjednom čula sirenu, jak udarac i posle je usledila tama.
Anđelo p.o.v.
Anđele nema već neko vreme i počinjem da se brinem. Radnja nije daleko i već je trebala da se vrati.
Iz misli me trgne zvono na telefonu. Anđelin broj je. Javljam se
*razgovor*
Ja: Pa dobro bre dete gde si do sad?
X: Dobar dan. Da li ste vi Anđelo Stevanović?
Ja: Da ja sam.
X: Zovem iz bolnice....
U tom trenutku sam se zaledio. Setio sam se kad je poslednji put bolnica zvala.
X: Da li je Vaša sestra Anđela Stevanović?
Ja: Jeste. Šta joj se desilo?
X: Imala je saobraćajnu nesreću, udarila su je kola na prelazu i trenutno se nalazi u bolnici na operaciji.
Ja: Dolazim odmah.
X: U redu. Javite se samo na šalteru. Dovoljno je da kažete ime i prezime i uputiće vas do operacione sale.
Ja: U redu. Doviđenja.
X: Doviđenja.
*kraj razgovora*
Nisam ni razmišljao, samo sam se obuo i izašao iz kuće. Seo sam u kola, ali sam se onda setio da ne smem da vozim pod stresom. Izašao sam iz kola i počeo da trčim do bolnice.
Kad sam stigao u bolnicu, javio sam se na šalteru i medicinska sestra sa šaltera me je uputila do operacione sale. Kad sam seo ispred operacione sale pozvao sam: Miloša, Andrijanu, Luku i Aleksu.
[30 minuta kasnije]
Prošlo je pola sata od kako sam u bolnici i Anđela je još uvek na operaciji.
Pogledam niz hodnik i vidim: Miloša, Andrijanu, Luku i Aleksu. Andrijana plače, pa sam došao do nje i zagrlio je.
Andrijana: Kako je?-rekla je kroz jecaj
Ja: Ne znam još uvek je na operaciji.
Miloš: Kako se to uopšte desilo usred bela dana?
Ja: Ne znam.
U tom trenutku je iz operacione sale izašao doktor koji je skidao rukavice prekrivene krvlju.
Došli smo do njega, ali niko nije imao snage da pita to teško pitanje. Tad je Andrijana kroz plač rekla.
Andrijana: Doktore, kako je?
Doktor: ...
