gomila smeća

samotno

Tijesna samoća vreba me
U ovom izgubljenom mraku
I jako dobro znam da lažem
Kada kažem da je u izmaku

Ona je sa mnom, ne pušta me
Jer ja sam ipak njezino dijete
Ta zašto bi odmakla nišan
Sa svoje savršene mete?

U sebi plačem, al' briga me
Znam da živim samo jednom
Ovo malo srži u meni
Tama učinit će vrijednom

Prozorska stakla tanka su
A opet u kavezu me drže
Svaka minuta traje bar sat
No, ipak vrijeme teče brže

Jedan kamen dovoljan je
Da razbije taj mrski prozor
Sva u krvi da izađem van
I ponovno ugledam obzor