DIARY - Dramione love story

oprostio joj je.

15.01.1999.

DRACO P.O.W.

Mlaz vrele vode smanjivao je stres koji je bio vidno primetan u poslednjih par dana. Hermiona Grejndžer nije se vratila od one noći. Nisam je video u Hogwartsu. Prebacim peškir preko glave trljajući moju tek opranu kosu. Miris vanile ulazio mi je u nosnice. Bio je to njen parfem koji mi je ostavila sa sobom kada je otišla iz mog života.

...

Silazim niz stepenice dok zapažam nisku devojku sa ogromnim osmehom na licu. Smejala se njemu. Stojala je pored svojih prijatelja dok joj je riđokosi Vizli šaputao nešto na uvetu. Jeza prođe mojim telom dok želim da ga sravnim sa zemljom. Dodirivao je njena leđa dok je drugu ruku držao na njenom vratu ljubeći svaki milimetar njenih punastih usana. Oprostio joj je.

,,Skloni se Vizlipi!" - povičem naglo dok se krećem ka njima. Ne smem ovo da  radim, ali ne mogu da izdržim. Ljubomora i posesivnost obuzimaju moje misli u želji da rastrgnem svakog ko joj se približi.

,,Šta želiš Melfoj?" - okrene se ka meni dok ne pušta nisku brinetu iz zagrljaja. Pa ako me već pitaš šta želim - želim nju. Neprimetno se nasmejem na svoje misli pre nego što vratim ozbiljan izraz lica. Zaobiđem ih kada shvatim šta radim dok hvatam neku malu Haflpafku vučeći je ka mirnijem delu dvorca.

,,Pusti me." - vikala je plašljivo dok se u mojim mislima vrtela ona. Mrzeo sam sve što sam uradio jer sam naterao sebe na patnju. Opet. Okrenem se ka manjoj devojci koja je bila šesti razred. Niža od mene za dve glave, dugačka plava kosa i tamne kestenaste oči iz kojih su se ocrtavale suze. Zalepim je za zid dok se naslanjam rukom na isti pored. Ovo bi moglo da pomogne.

,,Budi dobra devojčica." - prošaputam joj na uvo dok prstima milujem njen punasti obraz.

,,Imam dečka...." - spusti glavu ne želeći da me pogleda u oči.

,,Da, i?" - prstom podignem njenu bradu terajući je da se suoči sa mojim očima. Na trenutak se zbunim, zagledam se u njene tužne oči sećajući se tog odsjaja. Imale su isti pogled. Nisam govorio ništa već je gutao pogledom. Zaželeo sam se njenog pogleda dok mi je devojka pored davala isti dozvoljavajući da se ugušim u njemu.

,,Sranje." - odvojim se od nje naglo prolazeći rukom kroz kosu. Umoran sam od ovoga. 

,,Da li si u redu?" - zbunjeno upita dok se ja naslanjam na hladan zid do nje. Izvadim kutiju nikotina kako bih smirio svoje misli.

,,Izbaciće te zbog toga, ne smeš u školi." - izvuče mi kutiju iz ruke dok je ja besno gledam. Nije ovo uradila, jebeno se nije usudila da mi izvuče ono što mi je najviše potrebno iz ruke.

,,Vrati mi to. Odmah." - polako sam govorio pokušavajući da smirim sebe i sprečim želju da je zadavim.

,,Ja sam Lejla." - stavi kutiju unutar svog džepa dok mirno posmatra moje oči. Imala je nešto u njima što me je podsećalo na devojku koju volim, valjda je zato uticala tako na mene.

,,Melfoj." - prevrne očima dok pokazuje svoje blistave zube cereći se.

,,Drako." - patetično odgovori što me natera na smeh. Prvi put nakon dužeg vremena uspeo sam to. ,,Pa šta te muči Drako?" - upita dok seda na hladan beton školskog hodnika. Odmahnem glavom. ,,Ništa." 

,,O ma daj, čim si sav u svojim mislima nešto ti je." - sednem do nje dok se igram sa upaljačem koji mi nije uzela. I tog trenutka odlučio sam. Prvi put sam se nekom u životu otvorio.

,,Zvuči zajebano." - doda kada joj ispričam sve o mojoj vezi sa Hermionom Grejndžer. Ova devojka je bila slična njoj, pronašao sam zamenu i bio sam zahvalan Bogu zbog toga, trebao mi je neko ko će ovako delovati na mene.

,,Melfoj možemo li da razgovaramo?" - osetim kako se leptiri spuštaju do mog stomaka kada začujem njen glas. Stajala je ispred mene ravno, dopuštajući da se moje oči stapaju sa njenima.

,,Šta želiš?" - upitam grubo dok osećam kako mi se knedla spušta u grlu. Morao sam da nastavim prokletu igru ne bi li je izgubio.

,,Imam užasan osećaj za tebe i rupe u vremenu. Ron mi je rekao kako smo ti i ja..."

,,Ne misliš stvarno da bih imao išta sa prljavom malom blatnjavušom poput tebe?" - upitam je hladno dok osećam kako ubijam sam sebe ovim rečima.

,,Ovaj bolje da krenem." - čujem Lejlu koja se povlači u stranu kako bi nas ostavila nasamo.

,,Vidimo se Lejla." - mahnem joj te vratim pogled na njene tamne - kafene oči. 

,,Ne, naravno." - zagrize usnicu dok skuplja obrve. Voleo sam kada to radi. Uvek bi me oraspoložilo i teralo da je poljubim, a sada imao sam toliko bolesnu želju da to uradim.

,,Vidi Mal" - zagrizem se za jezik kada shvatim šta sam upravo hteo da izgovorim. Bolesna navika me je terala da je zovem prezimenom, mojim prezimenom. ,,Mala blatokrvna ne znam šta su ti pričali, ali kloni me se." - ustanem terajući je da se odalji par koraka od mene dok me gleda ne govoreći ni reč. Uradio sam to, ponovo sam je povredio.

,,Kloni me se Parkinson." - odgurnem devojku koja mi je išla u susret vrteći pramen svoje kratke kose prstom.

,,Zar ne želiš malo zabave?" - upita zavodljivo dok mi se približava terajući me da zastanem.

,,Bar malo?" - upita hvatajući me za međunožje.

,,Da, ali ne sa tobom." - odgurnem je grubo dok koračam ka svojoj sobi pokušavajući da priberem svoje misli.

Bilo mi je teško, zaista jeste. Gubio sam nadu u bolje sutra kada god bih je video kako se smeje drugome. Znao sam da ja nisam razlog tome. Bila je srećna, znao sam to. Samo me je jedna stvar mučila... Zašto nije to bila pored mene i kako se na kraju uvek njemu vraćala koliko god su se svađali. Mrzeo sam ga, zaista jesam. Mali Vizli ju je terao na plač svaki put, a ona mu se opet rado vraćala. Ceo Hogwarts je to znao i bio je to razlog zašto ga još više nisam podnosio... Želeo sam da se sklonim, daleko od nje, a opet - umirao bih svaki put kad mi je bila daleko. Bilo je vreme da se vratim kući...