Do poslednjeg daha

8. deo

- I samo tako se pojavila na vašim vratima? - upravo sam ispričala Stefani priču o Katarini. Sedele smo u kafiću u blizini firme u koju je radila.

- Da.

- Šta on kaže na to?

- Ništa, nisam mu rekla. - tada su se vrata otvorila i ugledala sam nju kako ulazi i Adama kako ide za njom. - Ali je izgleda saznao. - pokazala sam glavom ka njima.

- Šta oni traže zajedno? - pitala je.

- Ne znam, ali ću uskoro saznati. - izvadila sam telefon i pozvala ga. Ljubomora u meni se javila.

- Halo ljubavi. - Ali se javio i on.

- Gde si? - gledala sam ga dok se smešta za sto, nedaleko od mene.

- Upravo sam hteo da te nazovem.

- A je l'? Izgleda da ti čitam misli.

- Da. Sreo sam Katarinu, pozvala nas je da odemo na piće sa njom.

- Nas?

- Da. Ne znam kako je saznala za nas.

- Ako je već tako, onda se pridružite Stefani i meni.

- Gde ste?

- Okreni se. - gledala sam ga kako se okreće. Mahnula sam mu i prekinula vezu.

Rekao je nešto Katarini i oboje su ustali i krenula ka nama. Ubiću ga. Samo da dođemo kući. 

- Draga. - rekao je i poljubio me u slepoočnicu. - Stef. - zagrlio ju je.

- Ljubavi. - pogledala sam ga popreko. - Katarina. - pružila sam joj ruku. - Drago mi je što te vidim. Otkud ti ovde?

- Došla sam u posetu dragim ljudima.

- Pretpostavljam da i Adam spada u tu grupu ljudi.

- On mi je najdraži. - nasmejala se.

- Verujem ti. - kučka. - Sedite.

- Zapravo ja moram da idem.

- Već? - Stefana se ubacila.

- Iskrslo mi ne nešto. - ma važi. Kako da ne. - Vidimo se društvo.  Adame, čujemo se. - poljubila ga je u obraz, a zatim otišla. 

- Ne morate da se mrštite tako. Oterale ste devojku.

- Zašto onda nisi pošao sa njom? - otrovno sam rekla.

- Zašto si takva?

- Zašto? Stvarno ćemo o tome da pričamo sad? Ovde?

- Nema razloga da se ljutiš.

- Pričaćemo kod kuće. - rekla sam i pogledala u Stefanu. On je gotov. Samo da dođemo kući. 

- Milice, nema potrebe da se ljutiš. - rekao je za vreme večere.

- Nema potrebe? - ostavila sam nož i viljušku i pogledala ga. - Ta devojka je bila sa tobom posle mene. Sa toma devojkom si me prevario. I sa tom devojkom si imao nešto u Americi sigurno.

- Nisam imao ništa sa njom.

- Ne laži me. Dogovorili smo se da nema više laži. I nemoj mi reći da si pao na njenu priču kako želi da idemo sa njom negde. - ustala sam i krenula da šetam.

- Ali što bi me slagala? Ona je dobra.

- Za nekog, ko je imao mnogo devojaka. Kao neko ko je prošao svašta u životu stvarno si glup.  Ta devojka je došla pre neki dan kod nas. Tražila te je. I nije te sigurno tražila da pije kafu sa tobom.

- Dolazila je ovde? Zašto mi nisi rekla?

- Možda zato što mi je rekla da si svačiji, samo nisi moj? Jer si me varao sa njom?

- Ona to ne bi rekla.

- Ali rekla je. Nije valjda da mi ne veruješ? - prekrstila sam ruke na grudima.

- Naravno da ti verujem. Ali, da li si sigurna?

- Adame, ne teraj me da te isteram iz sobe.

- Uradila bi to?

- Da.

- Milice, nemam ništa sa njom.

- Zašto onda, koji đavo dolazi nocu kod tebe?

- Ne znam.

- Ne znaš? Javi mi se kad budeš saznao. Spremiću ti posteljinu.

- Milice..

- Milice ništa. - rekla sam i izašla iz kuhinje.

Da li sam preterala? Ne bi on uradio ništa da me povredi? Uradio je to mnogo puta, zašto ne bi i sad?

Ali, možda je sad drugačije?

Izdahnula sam i pogledala na sat. Pola tri ujutru je.
Ustala sam i kkrenula ka Adamu. Ležao je sklupčan u krevetu koji je bio premali za njega. Ćebe je bio dole na podu, a on je ležao samo u boksericama i spavao. Sigurno mu je hladno.

Prišla sam mu i čučnula pored njega.

- Hej. Hajde dođi, idemo u sobu. - nežno sam ga prodrmala. - Adame. - nastavila sam da ga zovem.

Probudio se.

- Šta je bilo ne možeš da spavaš bez mene? - rekao je promaklim glasom.

- Hajdemo u sobu. - pružila sam mu ruku koju je prihvatio.

Kada smo se smestili u krevet, povukao me na svoja prsa i poljubio u kosu.

- Nemam ništa sa njom. Ne znam zašto je došla i šta hoće od mene. - snažno me zagrlio. - Ali znam šta ja želim. Želim nas, sad i ovde.

Nasmejala sam se na ove reči i utonula u san.