Do poslednjeg daha

19. deo

- Kako je prošlo? – bilo je prvo što me je Adam pitao kada sam ušla u stan.

- Samo je ustala i otišla. – bacila sam se na krevet.

- Dobro i to je reakcija. – seo je pored mene. – Ne budi tužna.

- Mislila sam da će nas podržati. – pogledala sam ga.

- Podržaće nas. – uhvatio me je za ruke. – Poznavajući je, već sad je na putu ka našem stanu.

I bilo je tako. Pet minuta kasnije, oglasilo se zvono na vratima.

- Ona je. – Adam je rekao.

I stvarno je bila ona.

- Vi.... – bila je besna. – Ne znam da li da vas ubijem ili čestitam. – Ti.. – pokazala je na Adama. – Kako si mogao da sakriješ to od mene? Zašto mi onog dana u kafiću nisi rekao da je to ona?

- Nisam znao kako. – slegnuo je ramenima.

- Nisi znao kako? Lepo! Imaš usta! A sad ti. – okrenula se ka meni. – Mislila sam da smo drugarice. Boli me uvo za njega, ali zašto mi nisi rekla? – snizila je ton.

- Iskreno, mislila sam da ga nikad neću videti. Ne volim da pričam o njemu.

- Ej... – Adam je rekao. – Zar sam toliko loš?

- Ućuti! – Aleks je rekla. – O bože. Moja najbolja drugarica i moj najdraži rođak... Dođite. – povukla nas je u zagrljaj. – Tako sam srećna zbog vas.

- Hvala ti. – rekla sam i opet je zagrlila.

- Koliko dugo živite zajedno? – pitala je nakon ručka.

- Od početka. – Adam je rekao. – Ovde smo živeli pre nesreće.

- Onda se izdešavalo sve ono i on je otišao. Ja sam ostala u stanu. Nisam mogla da odem. I kada smo se sreli onog dana u kafiću on je došao, uvukao mi se u stan i od tada ne mogu da ga isteram napolje.

- Nisam primetio da se buniš kada smo sami.

- Kad se već nudiš, moje je da te iskoristim. – namignula sam mu i nasmejala se.

- Preslatki ste.

Uživala sam u toploj kupki kada sam osetila Adama da ulazi u kadu. Otvorila sam oči i susrela se sa tim tamnim očima koji nisu skidale pogled sa mog lica.

- Mogu da ti se pridružim? Doneo sam vino. – pokazao je na dve čaše i flašu belog vina.

Nemo sam klimnula glavom i pomerila se da bi mogao da sedne iza mene. Navalila sam se na njegove grudi i ponovo zatvorila oči.

Nežno je prstima krenuo da klizi po mom vratu, iskrivila sam glavu i tiho izdahnula.

- Da li ti prija? – šapnuo mi je na uvo.

- Obožavam ovo. – rekla sam i uzela čašu vina koju mi je pružio. – Nemoj da prestaneš.

- Nikad. – ostavio je nežan, a vlažan poljubac na mom vratu, a onda nežno, jedva, usnama, dotakao moje uvo.

Prstima je nastavio da kruži po mom vratu, spuštajući ruku ka mojim grudima. Polako me je uhvatio za desnu bradavicu i nežno pritisnuo.

- Prelepa si. – tiho je rekao. – Tako savršena. Tako moja. – šaputao je na moje uvo. – Želim da te obožavam. Od kada sam se vratio, jedino što želim je to da ti pokažem koliko te volim. Želim da ti pokažem da ti pokažem da sam samo tvoj.

- Samo nemoj da odeš. – rekla sam.

- Nikad više. – poljubio me je u rame. – A sad uživaj. – rekao je i zagrlio me oko struka. – Zatvori oči i opusti se.

Poslušala sam ga.

Nikada mi nismo bili pogrešni. Oduvek je on ono pravo. Samo što je bio pravo u pogrešno vreme. Sada smo pravi u pravo vreme.

Bili smo mladi, neiživljeni. Možda smo se i plašili svih posledica koje bismo imali. Ali smo se voleli. Od samog početka. Volimo se i danas. Volećemo se i sutra. Volećemo se zauvek. Do poslednjeg daha.