Do poslednjeg daha

Prolog

Sedela sam na klupici ispred hotela u kome sam cele noći bila njegova. Predala sam mu se po ko zna koji put. Dobro sam znala koliko on nije dobar za mene, ali sam se nekako uvek našla pred njegovim vratima.

Druga cigareta je već bila pri kraju. Nisam je pušila, samo sam je držala u ruci i razmišljala o svemu. Nisam smela da se napijem. Nisam smela da padnem na đavola u njegovom liku.
U jednom trenutku sam samo izbrisala suze, za koje sam tek tada primetila da padaju.
Bacila sam cigaretu na zemlju, zgazila je i ustala.
Kada sam ušla u sobu, u koju sam do pre par sati uživala u njegovom dodirima, krevet je bio prazan. Znala sam da je otišao.
Onda sam čula vodu koja je dopirala iz kupatila. Treba da odem, ali možda ovog puta bude drugačije.

- Još uvek si ovde. - rekao je kada se pet minuta kasnije pojavio u sobi. - Mislio sam da si otišla.

- Išla sam da prošetam, razmislim.

- I šta si odlučila?

- Ništa što bi se tebe ticalo.

- Bahata i bezobrazna. Nadam se da nisi takva šetala po hotelu. - na sebi sam imala njegovu košulju i crne štikle.

- Jesam.

- Ne volim kada šetaš polu gola. - prišao mi je i uhvatio me za bradu.

- Iskreno, boli me uvo šta ti voliš.

- Zašto nam kvariš ovo divno jutro? Zašto si tako nadrndana? Nije ti se svidelo sve ono sinoć?

- Adame, umorna sam. Ne mogu više ovako.

- Ali ja nisam. - uhvatio je košulju i pokidao dugmiće. - Ne mogu da se zasitim tebe. Svaki trenutak bez tebe na meni i mene u tebi je tako mučan. Zavistan san od tebe. - krenuo je da ostavlja grube poljupce po mom vratu i grudima. - Znam da ti se sve ovo sviđa.

- Sviđa mi se, ali ne ovako. - odgurnula sam ga od sebe i krenula ka drugoj strani kreveta po svoje stvari. - Ovo mora da prestane. Protraćila sam celu svoju mladost na tebe i tvoje igrice.

- Znaš da te volim.

- Ja tebe ne volim. Ne više. - navukla sam svoju crnu haljinu na sebe i krenula da izađem. Zastala sam kod vrata i pogledala ga. - Sve dok se budeš ponašao ovako, znaj da je ovo kraj. Ti se nikad nećeš promeniti, a ja sam umorna. Umorila sam se od nadanja.

- Zar tako lako odustaješ? - cinično se nasmejao.

- Trebala sam da odustanem još pre sedam godina. Nisi vredan svega ovoga. - rekla sam zadržavajući suze i izašla napolje. Sada je kraj. Mora biti.

Prolog za ovu priču sam napisala odavno. Međutim, kako nikako nije bilo vremena da joj se posvetim, povukla sam je.

-

Marijola.