Do poslednjeg daha

7. deo

Budi me glavobolja. Osećam kao da mi nešto probada glavu. I da, osećaj je užasan.

Pogledala sam pored sebe i ugledala Adama kako spava. Ko bi rekao da će on nakon toliko godina pokucati na moja vrata i pasti na kolena da moli. Ne bukvalno, ali nikad nisam verovala da će moji snovi postati javnost.

Pomazila sam ga nežno po kosi i ustala. Moram da pronađem tabletu za glavu.
Pogledala sam na sat, bilo je nešto više od pola sedam ujutru. Milice, šta ti se dešava?

Znate onaj osećaj kao da će se nešto desiti? Jednostavno, osećate da će se desiti nešto loše i bojite se toga. Ja se trenutno sećam tako.
Sada je deset sati ujutru, moja glavobolja ne prestaje, a Adam ne ustaje iz kreveta.
Danas je subota i s obzirom da ne radimo, nadala sam se da ću bar danas duže da spavam.

- Ah, tu si. - čula sam Adamov glas trenutak pre nego što je spustio poljubac na moju slepoočnicu. - Šta se dešava? Deluješ mi čudno. Da ne kažem loše.

- I osećam se tako. Mislim da će se desiti nešto loše.

- Šta može da se desi?

- Ne znam, ali desiće se nešto.

- Paničiš. - seo je pored mene I povukao me na svoja prsa. - Danas će se desiti to, da ćemo popiti kafu sada, zatim ćemo se spremiti i ići do grada na doručak. Onda ćemo prošetati i doći ovde da provedemo ostatak dana zajedno. - nasmejala sam se na ove reči.

- Gde si krio ovu stranu? Nekad mi bude čudno.

- Želim da zbog tebe budem bolji čovek i biću. - poljubio me je u obraz. -  Idem da nam skuvam kafu sada.

Klimnula sam glavom i gledala ga kako odlazi ka kuhinji.
Zašto moja glavobolja ne prolazi?

I ostatak dana sam se osećala isto. Verujem svojim osećanjima i ako me trenutno plaše.

Bila sam u pravu.

Negde oko devetnaest časova zazvonio je zvono na vratima.

- Očekujemo nekoga? - Adam je pitao.

- Ne, idem da pogledam ko je.

- Nemoj. Otići će. - stavio je jednu kokicu u usta i nastavio ga gleda film.
Ali zvono se opet oglasilo.

- Brzo se vraćam. - rekla sam i krenula ka vratima.

Tačno sam znala.

Na vratima je stajala ni manje ni više nego Katarina. Devojka koja me je zamenila.

- Ćao.  - rekla je. - Da li je Adam kući?

- Ćao. Šta ti tražiš ovde?

- Tebe očigledno ne. - odmerila me je. - Šta ti tražiš ovde?

- Živim ovde. - nasmejala sam se cinično.

- Znači uspela si. Malena devojčica je konačno uspela da upeca svog princa. Samo što on nije tvoj princ. On je svačiji, samo nije tvoj. - namignula mi je.

- Šta hoćeš Katarina?

- Ništa, došla sam da iznenadim starog prijatelja. Ali doći ću neki drugi put. Zbogom. - okrenula se i otišla.

Izdahnula sam, a zatim zatvorila vrata. Jebena kučka.

- Ko je to bio? - pitao me je kada sam sela pored njega.

- Neka žena. Reklamira neke proizvode. - slagala sam.

- Zašto je nisi uvela unutra?

- Jer je kasno i ne interesuje me šta nudi. Hoćeš li mi doneti čašu vode? Žedna sam.

- Naravno. - ustao je i krenuo ka kuhinji.

Znala sam da je danas loš dan.

Ali ne znam šta ona hoće. Zašto se vratila sad? Posle toliko godina.
Znam da je bila negde u Americi. Mada, i Adam je jedno vreme živeo tamo.
Nisu valjda?
Ne bi on to uradio.
Ne bi posle svega bio sa njom.

Pogledala sam u njega. Spavao je tako bezbrižno. Kao beba. Ležao je na leđima, dok mu je jedna ruka bila ispod jastuka, a druga na stomaku.

- Ubiću te ako me prevariš. - tiho sam rekla.

Ugasila sam lampu koja se nalazila na noćnom stočiću pored kreveta i udobnije se smestila. I ubrzo utonula u san.