Do poslednjeg daha

4. deo

- Da li primaš ovo siroče željno ljubavi u svoj najudobniji krevet? - rekao je kada smo nakon večere ostali sami.

- Mislim da ne.

- Ali umreću.

- Preživećeš.

- Bezobrazna si.

- Ne, nego smo rekli dan po dan. - nasmejala sam se. Sladak mi je ovako detinjast.

- To si ti rekla, ne ja.

- I dalje je ne. - ustala sam i krenula da izađem.

- Molim te. - krenuo je za mnom.

- Ne. - okrenula sam se ka njemu.

- Biću dobar. Neću te ni taći. - nasmejala sam se na ovo.

- Ljubavi, ali ti ne može biti dobar.

- To da, ali potrudiću se.

- Ipak ne. - nastavila sam da hodam.

- Milice, molim te. – nalazili smo se ispred moje sobe.

- Dobro, ali pipneš li me, letiš napolje. – pripretila sam mu prstom i on se nasmejao. Može li da bude slađi?

Od kako smo se spremili za krevet, on vrda. Okreće se i ne drži ga mesto. Mnogo me nervira. Pustili smo neki film da gledamo, međutim, njemu kao da je dosadno.

- Hoće li prestati? – pauzirala sam film i okrenula se ka njemu.

- Ne mogu. Mnogo mi je nezgodno da ležim pored tebe, a da ne smem ni da te taknem. Jebeno ne mogu ni da te zagrlim.

- Ko to kaže? Zagrljaji su dozvoljeni. – nasmejala sam se.

- I to mi sad kažeš? – ma je l' se on to naljutio na mene?

- Da. Mislila sam da znaš to.

- Kako sam ja to mogao da znam? – podigao je ruke u vazduh.

- Dobro, sad znaš. – ništa nije rekao. – Daj ne ljuti se, aman. Dođi. – raširila sam ruke i on se privukao i zagrlio me.

Odjednom je sve postalo lakše. Bolje. Imala sam osećaj da sam najsrećnija devojka na svetu. Jer, pa on je bio tu, sa mnom.
Ne znam kad sam zaspala, ali bila je to jedna od retkih noći kada sam zaspala sa osmehom na licu.

Jutro je, sa druge strane, bilo isto kao i do sada. Dočekala sam ga sama. Bez njega. Nisam mogla da verujem da je otišao, ali opet, tešila me je činjenica da smo tu, na istom mestu.

- Jutro. - ušla sam u kuhinju i ugledala Stefanu koja je postavljala sto.

- Jutro. - nasmejala se. - Mogla bi nekad da ustaneš malo ranije i pomogneš mi da spremim doručak.

- Nije kao da znam da kuvam, ali potrudiću se. Jesi li videla Adama? - uzela sam parčence kačkavalja koje je bilo na stolu.

- Ne, šta se dešava među vama? Delujete mi okej.

Taman sam krenula da odgovorim kada su on i Nikola ušli.

- Dobro jutro dame. - rekao je Adam i prišao nam. - Ljubavi. - rekao je i poljubio me. Okej, ovo se ne dešava.
Stefana i Nikola su nas gledali sa podignutom obrvom.

- Šta? Ne smem da poljubim svoju devojku? - Adam se pobunio.

- Smeš. Samo, od kad ste vas dvoje zajedno? - Nikola je pitao.

- Juče smo rešili sve nesuglasice koje smo imali. - nasmejala sam se. - Samo se nadam da neće zajebati nešto kad se budemo vratili.

- Svi se mi nadamo. - Nikola je to rekao više za sebe, ali dovoljno glasno da ga svi čujemo. Adam se na ovo samo nakašljao.

Ostatak dana smo proveli u jednoj, nazovimo to, prijatnoj atmosferi. Sve je bilo manje više isto, osim činjenice da me je Adam sve vreme obasipao poljupcima. On to nije radio nikad. Ne mogu reći da mi je bilo neprijatno, samo nisam navikla.

- Pričaj. - Stefana je rekla kada smo ostale same. Ispričala sam joj sve i ona se nasmejala.

- Znači znala sam da će upaliti. Da se nisam dogovorila sa Nikolom šta da mi kaže, vi biste verovatno još uvek siktali jedno na drugo.

- Ne razumem.

- Nikola mi je ispričao celu priču veče pre nego što smo došli ovde. I juče smo samo napravili dobar tajming kada ćeš ti to čuti.

- Stefana....

- Izvini što ti nisam rekla. Ali ja stvarno glasam za to da vas dvoje budete srećni iako me on ponekad nervira.

- Da, znam to. - zagrlila sam je.

Jutro koje sam narednog dana dočekala, bilo je isto kao i prethodno. Probudila sam se sama.  Ali ovog puta me je dočekala poruka: ' Morao sam da odem. Potrudiću se da dođem do večeras."

Nije došao. Ni tog dana, ni narednog jutra.

- Jesi li sve spakovala? - Stefana je pitala. Danas se vraćamo kući.

- Da, jesam.

- Milice, sigurna sam da ima dobro objašnjenje za ovo.

- Ima. Dosadila sam mu. - slegnula sam ramenima i krenula ka autu.

- Ili je imao neke obaveze?

- Ne znam. - prišla je i zagrlila me.

- Ne brini, bićete vas dvoje okej.

Na putu do kuće Stefana je od Nikole pokušavala da sazna gde je Adam. Ali on nije želeo da kaže. Jedno je bilo sigurno. Znao je gde je.