Do poslednjeg daha

10. deo

2 godine kasnije

- Muka mi je više od tebe! - sedela sam u kolima ispred kafića u kome sam trebala da se sretnem sa Aleksandrom.

- Polako malena. - cinično se nasmejao.

- Gotovo. Raskidam. - podigla sam ruke u znak predaje.

- Daj malena, znaš da sam ti ja poslednji voz.

- Ti si debil i ja nemam nameru da se raspravljam sa tobom. Zbogom Mladene. - besno sam izašla iz auta i zalupila vratima.

- Ne lupaj vratima! - povikao je zamnom.

- Boli me uvo i za tebe i za tvoja vrata. - otvorila sam ih i još jednom zalupila.

- Jako zrelo. - čula sam njegove reči dok sma besno odlazila ka bašti kafića.

Ugledala sam drugaricu kako mi maše i smeje se. Krenula sam ka njoj. Sa njom je sedeo neki dečko, muškarac. Bio mi je okrenut leđima i nisam videla ko je.

Ali znate onaj osećaj kad vas nešto preseče? Na trenutak sam stala i uhvatila se za svoje srce. Jedno sam znala. On je ovde. Udahnula sam duboko i krenula ka svojoj drugarici. Boli. Boli me svakog dana kao onda kada je odlazio. Boli me isto kao i onog dana kada je rekao da se ne seća ničega.

- Opet ste se svađali? - rekla je kada sam prišla. - Pričaćemo kasnije. - dodala je i zagrlila me. - A sada upoznaj mog rođaka. - rekla je i njen rođak se okrenuo ka meni.

Znala sam. Tačno sam znala. Gledam u te grube crte lica muškarca koji je nekada bio moj. Muškarca kog sam nekada mnogo volela i muškarca koji je mene voleo. Gledam u to njegovo grubo lice bez emcija.

- Adam. - pružio je ruku neodavajući nikakve emocije.

- Milica. - nasmejala sam se, dok sam se u sebi gušila.

- Čuo sam dosta toga o tebi. - rekao je.

- I ja o tebi.

Želim da nestanem. Želim da ovaj dan ne proživljavam ponovo.

2 godine ranije

Bilo je to jedno od onih običnih popodneva. Došla sam iz škole jako umorna i legla da odspavam. Ali mi je zazvonio telefon.

- Halo Adame. - javila sam se.

- Spavaš? - čula sam njegov melodičan glas.

- Legla sam.

- Stižem uskoro.Samo sam hteo da te pitam da li treba da kupim nešto.

- Ne, sredila sam sve.

- Super. Uskoro sam kući.

- Vidimo se. - krenula sam da prekinem.

- Milice! - čula sam njegov glas. - Volim te! - rekao je zabavljeno.

- Volim i ja tebe. Pusti me da spavam. - nasmejala sam se i prekinula.

Čujem glasove. Čujem uplakanu Stefanu i Nikolu koji je smiruje. Otkud oni ovde? Otvaram oči. Gde je Adam?

- Konačno! - Stef je prišla i zagrlila me. - Žao mi je. - prišla je i zagrlila me. Šta se dešava? Zašto plače? Zašto sam ja počela da plačem?

- Šta se dešava? - rekla sam brisući suze.

- Adam. - Nikola je rekao. - Doživeo je nesreću i bore se za njegov život.

Mrak. Tama.

Sledeći put kada sam otvorila oči nalazila sam se u bolnici. Stefana je sedela pored mene.