Do poslednjeg daha

20. deo

- Izgledaš prelepo. – Adam je obavio ruke oko mog struka. Imala sam na sebi crnu kratku haljinu golih leđa. – Ne sviđa mi se.

- Zašto? – okrenula sam se ka njemu i uhvatila ga za ruke.

- Bićeš najlepša tamo. Svi će da gledaju u tebe.

- Ali ja neću da gledam njih. – rekla sam i pomazila ga po obrazu. – Pođi sa mnom.

- Moram da radim. Ubiću Aleksandru. Zašto odjednom želi da izađe?

- Nismo izlazile odavno. Rekla je da je zapostavljam u poslednje vreme.

- I verovatno mene krivi zbog toga. – nasmejao se.

- Da.

- Ta devojka će mi doći glave.

- Ta devojka je htela da nas ubije pre tri dana. - nasmejala sam se.

- Lepo se provedi. – poljubio me je.

- Vidimo se kasnije onda. Volim te.

- Volim i ja tebe.

Tri sata kasnije, gledala sam svoje drugarice kako pijane igraju. Aleksandra je igrala sa nekim dečko, a alkohola je bilo na sve strane.

Ne znam ni sama koliko sam popila, ali znam da će Adam da me ubije.

Dok sam igrala, osetila sam nečije ruke oko svog struka. Mislila sam da je Adam i opustila se, ali kada sam se okrenula, ispred mene je stajao Mladen.

- Draga. – nasmejao se. – Prelepa si večeras.

- Pusti me. – razdrala sam se.

- Nisi se bunila pre dva minuta.

- Mislila sam da si neko drugi.

- Mali lepotančić? – rekao je sarkastično. – Kako ste me samo izigrali. Oboje. – uhvatio me je za ruku i stegao.

- Pusti me. – prosiktala sam. – Vrištaću, kunem ti se.

- O draga. Vrištaćeš ti, ali samo dok budem ulazio u tebe. Jedva čekam. – rekao je i nežno gricnuo ušnu školjku.

Taman sam krenula da mu odgovorim, kada su ga muške ruke odvojile od mene i on je završio na podu.

- Adame. – ugledala sam svog muškarca. Bože kako je lep. Ispod bele košulje su mu se jasno ocrtavali mišići. Košulja mu stoji kao salivena.

- Draga. – prišao je i stavio ruku oko mog struka. Pogledao je ka Mladenu koji je ustajao. – Pipni je još jednom i to će biti poslednje što ćeš uraditi.

- Otkud ti? – pitala sam ga.

- Zvala si me da dođem. – rekao je i pipnuo me po nosu.

- Stvarno? Kad?

- Milice, koliko si ti pijana? – pitao me je zabrinuto. Valjda?

- Ne znam. Ali želim da idemo kući.

- Onda idemo. – rekao je i uzeo moju torbicu.

- Mnogo te volim. – rekla sam kada smo krenuli. – Ako me opet ostaviš, naći ću te i ubiti.

- Nikad ti to ne bih uradio. – uzeo me je za ruku i poljubio.

- Ovde me je bolelo. – uzela sam njegovu ruku i stavila na svoje srce. – Svaki put. Kidalo me je. – Milice prekini.

- Žao mi je. – parkirao se na parkingu i pogledao me. – Kunem ti se da je bolelo i mene. Kunem ti se da sam pravio sebi pakao od života zbog toga. Neke stvari nikad neću oprostiti sebi. – gledala sam ga očima punih suza.

- Samo nemoj da me ostaviš.

- Nikad više. – poljubio me je.

- Hajdemo kući. – rekla sam i stavila ruku na njegov obraz.

- Hajdemo. – rekao je i upalio auto.

- Možeš sama? – pitao je kada smo krenuli ka ulazu.

- Da. Ali želim da me ti nosiš.

- Je l' da? Šta bi sa mirnom i povučenom Milicom?

- Večeras je nema. – nasmejala sam se.

- Dođi. – jednu ruku je obavio oko mog struka, dok me je drugom uhvatio za noge. – Drži se lepo.

- Jasno. – nasmejala sam se. Podigao me je u naručje i krenuo ka ulazu u zgradu. Obavila sam ruke oko njegovog vrata i udobnije se namestila na njegovo rame.

To je bilo poslednje čega se sećam na putu do stana.

Sledeća scena je Adam koji me grli i govori mi da spavam.

Koliko sam zapravo pijana?

Ujutru me je probudila užasna glavobolja.

- Debilu. – rekla sam i pogledala ka Adamu koji je spavao. Spavao je tako mirno.

Pogledala sam u sat i videla da je sedam sati. Divno. I šta sad da radim?

Od onih sam ljudi koji ne mogu da spavaju nakon pijanke.

Mučno sam ustala i krenula ka kupatilu. Nakon tuširanja sam otišla u kuhinju i skuvala kafu.

Ne sećam se svega od sinoć.

Sećam se Mladena kako mi se unosi u facu. Sećam se Adamovog tužnog pogleda i sebe koja ga uplakano gledam. Zašto sam plakala?

Koliko sam uopšte popila sinoć?

- Dobro jutro. – čula sam Adama.

- Dobro jutro. – rekla sam i nastavila da pijem kafu.

- Kako si?

- Užasno. Sve me boli.

- Zato ćeš danas da odmaraš. – rekao je i zagrlio me.

- A šta ćeš ti da radiš?

- Ja ću da ti pomognem u tome. – poljubio me u rame. – Hajde spremi se. Idemo napolje da doručkujemo.

- Važi. – ustala sam i krenula ka sobi.

Vedro nebo je krasilo, čini mi se, ceo svet. Za mene je bio ceo svet. A ovo sa Adamom je bio moj centar sveta.

Nakon doručka, zaputili smo se na Kalemegdan. I šetnja mi je stvarno pomogla. Osećala sam se ponovo kao ista ona devojčica koja je ludela za njim.

Ceo dan smo proveli napolju.

- Mrtva sam. – rekla sam i bacila se na krevet.

- Moraćemo češće da šetamo ovako. – seo je pored mene.

- Definitivno.

- Film? – pogledala sam ga.

- Odoh po kokice. – poljubio me je i ustao.

Mi. To je sve što vidim danas, što ću videti sutra i što ću videti zauvek.