Do poslednjeg daha

17. Deo

Nakon sinoćne noći želela sam da on bude prvo što ću da ugledam. Nadala sam se da će bar ovog puta biti drugačije.

Njegova strana kreveta bila je prazna. Nezadovoljno sam izdahnula i sela u krevet.

- Šta koji?! – štrecnula sam se kada sam ugledala Stefanu kako stoji na vratima i smeje se.

- Dobro jutro sunašce. – krenula je ka meni. – Treba da vidiš svoju facu sad.

- Šta tražiš ovde?

- Živim ovde.

- Šta tražiš ovde, u sobi?

- Tebe. Želela sam da budem prva koju ćeš da vidiš kad se probudiš.

- Gde je Adam?

- Igra se sa klincima. – nasmejala se. - Hajde ustaj.

- Koliko je sati?

- Prošlo je deset.

- Molim? – skočila sam. – Žašto me niste zvali?

- Adam nije dao. Hajde, doručak se hladi.

- Evo idem. – ustala sam i krenula po stvari.

Za doručkom je bila jedna jako prijatna atmosfera. Gledala sam u Adamove pokušaje hranjenja Sergeja. Hrane je bilo na sve strane.

- Odustajem. – Adam je poraženo spustio kašiku na sto. Sergej mu je zadavao previše muke. Počela sam da se smejem.

- Nije smešno. – rekao je.

- Videćeš kad dođe tvoje. Uči se. – Nikola je rekla. Stefana je ustala i uzela Sergeja.

- Ja ću. – rekla je.

Adam je klimnuo glavom. Od kako smo stigli, on se nije odvajao od Sergeja. Stalno ga je nosio sa sobom.

- Jedva čekam da imamo naše. – šapnuo mi je, na šta se ja umalo nisam zadavila. – Polako. – dodao mi je čašu vode i nasmejao se nevino.

- O čemu pričaš? – pitala sam.

- Želim da radimo na bebi, vreme je. – dodao je.

- Bebaaa. – Sergej je rekao.

- Stvarno? – pitala sam u šoku.

- Da. Zašto je to čudno? Želim decu sa tobom.

- Ozbiljan si? – i dalje sam u neverici.

- Da Milice, ozbiljan sam. – bio sam iznerviran. – Znaš šta, zaboravi. – rekao je i ustao od stola.

- Sranje. – rekla sam. – Izvinite nas. – ustala sam i krenula za njim.

- Adame stani! – ali se nije obazirao. Izašao je iz kuće, a i ja sa njim. Zar može da bude ovako dete?

Krenuo je ka obližnjoj šumici.

- Molim te stani! – razdrala sam se. Stao je. – O jebote! Konačno! – prišla sam mu.

- Šta hoćeš? – okrenuo se iznervirano ka meni.

- Koji je tvoj problem?

- Problem? Nema problema. – rekao je.

- Pričaj sa mnom.

- Da pričam? Nemamo o čemu da pričamo.

- Adame! – ide mi na živce.

- Trudim se. Stvarno se trudim. Želim da se borim za ovo što imamo. Želim da budemo srećni. Želim decu sa tobom. Želim brak sa tobom. Želim sve sa tobom. – slušala sam ga. Oči su mi se punile suzama. – Nisam hteo da žurim. Nisam hteo da imam ništa sa tobom jer sam se plašio da te ponovo ne povredim. I konačno ti predložim nešto i ti misliš da te zajebavam. Šokiraš se. – zastao je na trenutak.

- Ja... – nisam imala šta da kažem.

- Ti šta? Samo jednostavno reci da ne želiš i da završimo sa ovim.

Samo sam ga zagrlila i rasplakala se.

- Želim! – rekla sam. – Bila sam u šoku. Izvini. Moraš malo da smiriš tu svoju impulsivnost.

- Stvarno? – sad je on bio taj koji je bio zatečen.

- Da, stvarno.

- Volim te. – rekao je.

- Volim i ja tebe. – poljubila sam ga.

- Hoćeš malo da prošetamo? – uhvatio me je za ruku i ne čekajući moj odgovor, krenuli smo dublje u šumu.

Ćutali smo i uživali u prirodi koja je bila oko nas. Zelenilo oko nas mi je tako prijalo.

Ćutanje sa njim je bilo nešto što sam želela da traje sa njim. Ćutanje sa njim sam volela.

„Do poslednjeg daha". „Sa njim do poslednjeg daha" mi je po ko zna koji put prošlo kroz glavu.