Do poslednjeg daha

21. deo

Narednih dana sve je bilo kao u bajci.
Verovatno sam ovo rekla par puta, ali od kada se vratio, od kada smo otvorili sve karte, postao je najdivnija osoba na svetu.

Obasipao me pažnjom i ponašao se prema meni kao da sam nešto najvrednije u njegovom životu.

Svakog dana sam se sve više zaljubljivala u njega, a u jednom sam bila sigurna. Udaću se za njega ili ću umreti sama.
Iskreno, nadala sam se da će biti ovo prvo.

Ležala sam na krevetu i čitala neku knjigu kada se oglasilo zvono na vratima.

- Očekujemo nekog? - Adam je podigao glavu sa laptopa i pogledao me.

- Ne.

- Idem da pogledam. - ustao je i krenuo ka vratima.

- Šta tražiš ti ovde?! - čula sam glas svoje majke. Sranje.

Trenutak kasnije moji roditelji su se pojavili ispred mene.

Moji roditelji su, za mene, najbolji roditelji na svetu. Od kad znam za sebe, živeli su u ljubavi i slozi. Nikada nisu imali ozbiljnijih svađa, a otac je na sve moguće načine, svakodnevno, dokazivao majci koliko je voli.
Volela sam njihovu ljubav i živela za istu.

Uvek sam se nadala da ću pronaći nekoga ko će da me gleda i poštuje kao što je moj otac poštovao moju majku, ali dobila sam suprotnost.

I pored svega, zavolela sam tu njegovu hladnoću, bahatost. Hladan za sve, a dobar za mene.

Podržavali su me u svemu. Otišla sam od kuće i prihvatili su to. Bilo je teško, ali su prihvatili to.
Nisu se mešali ni oko čega.

Čak su, na neki način i voleli Adama. Voleli su sliku koju sam im servirala. Voleli su Adama iz moje priče.

Onda je on otišao. Sve se promenilo nakon njegovog odlasa.

- Mama! Tata! - ustala sam I krenula ka njima. - Otkud vi? - pitala sam I zagrlila ih.

- Hteli smo da te iznenadimo. - tata je rekao. - Od kako sam otišao u penziju imam višak vremena.

- Ali smo ostali mi iznenađeni. - majka je dodala. - Šta on traži ovde? - rukom je pokazala na Adama.

- On je prisutan. - Adam je rekao. - I on živi ovde.

- Nakon svega? - moja majka je započela.

- Gospođo, ovo je moj stan. - Adam je rekao, a onda me pogledao. - Zapravo, ovo je naš stan.

- Ne mogu da verujem da si nakon svega pristala da živiš sa njim.

- Mama... - krenula sam. - Ljudi se menjaju.

- Ali ne i on.

- Zašto ne sednemo za početak? Objasniću ti sve.

- Jedva čekam da čujem. - rekla je i sela.

Prekstila je svoje noge i ruke stavila u krila. Nisu mi promakli njeni sveže nalakirani nokti.

Moja majka je bila od onih žena koje su vodile računa o svom izgledu. Dva puta nedeljno je odlazila kod frizera, a tri puta mesečno na masaže.
Na tretmane lica je išla jednom u tri meseca. I pored svega toga, na njoj su bili veštački jedino nokti.

- Koliko dugo živite zajedno? - započela je moja majka.

- Pre nego što kreneš sa predavanjem, da li želite da popijete nešto? - pitala sam.

- Možda kasnije. - dok je moja majka na sve imala komentar, otac je sve vreme ćutao. - Slušam.

- Živimo zajedno već neko vreme. - rekla sam.

- Nakon svega?

- Da majko, nakon svega.

- Zašto?

- Jer ga volim, logično.

- Čisto da te podsetim, povredio te je i ostavio te je. Sećaš se kakva si bila kada je otišao?

- Promenilo se sve. - jednostavno sam rekla.

- A ko ti garantuje da se to neće ponoviti? - u pravu je, niko mi ne garantuje, ali spremna sam da se kockam.

- Ja joj garantujem. - Adam je stao pored mene.

- Pa i nisi neka garancija. - majka je otrovno rekla.

- Zar me nisi oduvek učila da se za ljubav treba žrtvovati? - pitala sam je.

- Da, jesam. Ali ti se ne žrtvuješ, ti se kockaš.

- Šta je ljubav ako nije kocka? - pitala sam je. U pravu je za svaku reč, a ne zna ni deseti deo. Kada bi samo znala šta sam sve preživela, kroz kakav bol sam prošla, pa ubila bi ga.

- Uz dužno poštovanje gospođo, ali vaša ćerka ima dovoljan broj godina da sama odlučuje o svom životu. Vi ste vaše proživeli, pustite nju da proživi svoje. - Adam je rekao. - Bio sam gad, jesam. Da li se kajem? Kajem se i to mnogo. Ali kad padne mrak, Milica je misao sa kojom zaspim. Ujutru je misao sa kojom se budim. Nisam svetac, grešio sam, ali volim vašu ćerku. - uhvatio me je za ruku I pogledao.

- Možete da se ljutite na nas koliko hoćete, mene to ne zanima. Možete da nas ne podržite, i za to me boli uvo, ali ne možete da je povredite, na to neću ostati ravnodušan. - podigao je moju ruku I poljubio je. - Ona je nešto najbolje što mi se desilo. Izvinio sam joj se ne znam ni ja koliko puta i uradiću to još koliko god je puta potebno. Ako je vaša ćerka srećna, ne vidim razlog zbog kog biste se vi mešali u njenu sreću.

- Pa zete, dobro došao. - moj otac je konačno progovorio i ustao.

- Bolje vas našao. - zagrlili su se onako muški.

- Moja ćerka nikada nije uradila nešto zbog čega bih se razočarao u nju. Verujem da ti je oprostila jer je imala razloga za to. - rekao je. - Tako da, opraštam ti i ja, ali ako je povrediš, kunem ti se da ću postati tvoja noćna mora. Budi siguran u to.

Znala sam da će me otac podržati. Uvek me je podržavao.

- Neću je svesno povrediti. - Adam je rekao.

- Sad bismo mogli da popijemo nešto. - nasmejao se.

- Naravno. - rekla sam I zagrlila ga. - Hvala ti.

- Mama? - pogledala sam je.

- Dođi. - ustala je i povukla me u zagrljaj.

- Mogli bismo da izađemo na ručak. Svi zajedno. - Adam je rekao.

- Zašto da ne? - moj otac se složio.

I tek tako, sve je bilo u redu.