Do poslednjeg daha

23. deo

Ljudi, udajem se. Prošlo je nedelju dana od kako me je Adam pitao da se udam za njega. I presrećna sam.

Dobila sam otkaz, to je druga stvar koju sam htela da podelim sa vama. Imali su višak radnika, a kako sam ja zabušavala na neki način, dobila sam crveni karton.

Iskreno, osetila sam olakšanje. Ispalo je na kraju da ipak ne volim to što radim. Šta ću sad? Pa ne znam. Verovatno ću da uživam u trudnoći, gojim se i dosađujem Adamu.

To je treća stvar koju želim da podelim sa vama. Adam još uvek ne zna da sam trudna. Proveli smo prelepa dva dana u vikendici i jednostavno sam smetnula sa uma da mu kažem da sam trudna. Desilo se.

Zato već dva dana smišljam način kako da to uradim i ništa mi ne pada na pamet. Na kraju ću samo da mu priđem i kažem mu 'Adame, trudna sam'.

Želimo bebu, zar ne? Ja je želim. Nikad nismo pričali o tome, ali čim me je pitao da se udam za njega, znači da i on želi bebu. Želi je, zar ne? Milice pobogu.

Vrtela sam se po stanu, čistila kuhinju, našu sobu. Ukratko, radila sam generalku stana I to samo da bih skrenula misli.

- Mislim da je ta polica već dovoljno čista. - Adam me je prekinuo u čišćenju police za knjige.  - Dođi sedi malo. - uhvatio me je za ruku I povukao ka krevetu. - Šta se dešava? - pomazio me je po obrazu.

- Ništa, što? - slegnula sam ramenima.

- Hoćeš da kažeš, da bez razloga letiš po stanu kao muva bez glave? - podigao je jednu obrvu. - Šta god da je, znaš da ćemo rešiti to.

- Hoćemo li? - bilo je pitanje koje sam više postavila sebi, nego njemu.

- Da li se predomišljaš? Razumeću ako ne želiš da se udaš za mene.

- Šta? - pogledala sam ga zbunjeno. - Naravno da hoću da se udam za tebe.

- Šta je problem onda? - spustio je nežan poljubac na moj dlan.  - Da li to ima veze sa onim što si htela da mi kažeš u vikendici? - naravno da se setio toga.

- Zapravo ima. - rekla sam I ustala. - Želim da ti pokažem nešto.

Otišla sam do spavaće sobe i iz torbe izvukla slike sa ultazvuka.

- Šta je to? - pitao je kada sam mu dala slike.

- Išla sam kod ginekologa pre nedelju dana.

- Jesi li dobro? - pogledao me je zabrinuto.

- Da, jesam. - sad je pravi trenutak. - Znam da nikad nismo pričali o tome, ali vidiš ovu tačku ovde? - pokazala sam prstom na malu tačkicu.

- Da, vidim. Šta je to? - stvarno ne kapira?

- To je naša beba. Trudna sam. I pre nego što kažeš bilo šta, želim da zadržim bebu.

Prvo je pogledao u mene, pa u slike, pa opet u mene da bi lagano spustio pogled na moj stomak.

- Ali stomak ti je mali da bi bila trudna. - zbunjeno je rekao.

- Da, jer je još uvek rano da se vidi stomak.

- Ali beba je u tebi?

- Da, beba je u meni. - kako da mu kažem da to još uvek nije beba?

- I postaću otac? - i dalje je bio zbunjen.

- Da, postaćeš otac. - nasmejala sam se.

- Znači imaćemo bebu?

- Je l' ti mene zezaš sad? - pitala sam ga.

- Ne, samo, u šoku sam. Bože, postaću otac. - kao da je tek tad shvatio težinu tih reči.

Na licu je počeo da mu se ocrtava kez, a zatim me je povukao u zagrljaj.

- Volim te. Mnogo. - rekao je I stegao me.

- O bože. - skočio je kao oparen. - Jesi li dobro? Nisam te previše stegao? Nisam te povredio? Nisam vas povredio? - spustio je ruku na moj stomak i nasmejala sam se.

- Polako, diši. - krenula sam da dišem duboko zajedno sa njim. - Ne brini, dobro smo.

Pa, definitivno nisam očekivala ovakvu reakciju. Mislila sam da će da reaguje drugačije.
Biće dobar otac u to sam sigurna.

- Milice, hvala ti. Hvala što si imala vere u nas i što si napravila od mene boljeg čoveka. Trudiću se da vam nikad ništa ne fali. Ne dozvoli mi da sjebem ovo.

- Ne brini, uspećemo. Zajedno. - zagrlila sam ga.

Moj čovek. Moja porodica. Jednom sam rekla da ću ga voleti do poslednjeg daha. I voleću ga. On će biti moj poslednji dah.