Do poslednjeg daha

16.deo

- Mici! Adam! – maleni dečačić nam je trčao u zagrljaj.

- Vidi ti njega kako je porastao. – Adam je rekao i podigao ga u naručje.

- Pravi dečko. – rekla sam i poljubila ga.

- Ne mogu da verujem da si ovde. – čula sam Stefanin glas. – Da ste zajedno ovde. – nasmejala se. Stefana je u rukama držala malenu devojčicu.

- Živimo već neko vreme zajedno. – Adam je rekao.

- Ne mogu da ga isteram iz stana. – slegnula sam ramenima i nasmejala se.

- Nisam primetio da se buniš. – u pravu je, ne bunim se. - Gde je Nikola?

- Tamo. – Sergej je pokazao rukom.

- Idemo kod tate. Ćao dame. – mahnuli su nam i otišli.

- Slušam. Kakav je osećaj živeti ponovo sa njim.

- Za početak da uđemo unutra. – zagrlila sam je. – Gde je moja lepotica. – pogledala sam u Laru. – Preslatka moja devojčica. – poljubila sam je. Pogled mi je odleteo ka Stefaninom stomaku. – Vi ste baš rešili da radite na natalitetu. Ogromna si. – nasmejala sam se.

- Možeš ti i da se vratiš za Beograd.

- Priznaj, nedostajem ti. – uzela sam Laru u naručje i krenua ka kući. – Adame iznesi stvari kad krenete ka kući! – razdrala sam se, ali me je iskulirao. Bili su malo dalje od nas.

- Slušam. – rekla je dok smo postavljale sto.

- Nakon one noći kada je došao, nije se ništa desilo.

- Ne verujem. Adam nije ništa pokušavao?

- Ne, kao da čeka da ja napravim prvi korak. Prija mi njegovo prisustvo. Prija mi kad je tu.

- Koliko je prošlo od kako se vratio?

- Mesec dana manje više.

- I ništa se nije desilo?

- Ništa konkretno.. Rekla sam mu juče da ga volim.

- I šta je rekao na to?

- Da i on mene voli. – nasmejala sam se.

- Da li mu veruješ?

- Volela bih. – jednostavno sam rekla.

- Ali?

- Ali to je Adam. – nisam mogla da mu verujem.

- Veruj mi, uradiće sve da ispravi stvari.

- Kako znaš?

- Mama! – Sergej je utrčao kod nas, a za njim je ušao i Adam.

- Gde su stvari? – pitala sam ga.

- U kolima. Došao sam da pitam Stefanu gde da ih ostavim.

- Prva vrata levo. – Stefana je rekla. – Nadam se da vam ne smeta da spavate u istoj sobi. – nakezila se.

- Molim te, živimo zajedno.

- Da, ne mogu da ga isteram.

- Nisam primetio da se buniš. – poljubio me je u obraz i izašao.

Ležala sam na krevetu i gledala u telefon kada je Adam ušao. Bio je sveže istuširan, samo u boksericama. Nakon svih godina provedenih zajedno, obožavala sam ovde naše spontane situacije među nama. Šetanje u vešu je bila jedna od njih.

- Sviđa mi se ovde. – rekla sam.

- I meni. Ovde je prelepo. – legao je pored mene. – Šta gledaš?

- Mejlove.

- Na odmoru smo sad. – uzeo mi je telefon i isključio ga.

- U redu. Šta ćemo da radimo sad?

- Ne spavati se?

- Ne, a tebi?

- Ne. – sklonio mi je pramen kose iza uva. – Mnogo si lepa. – rekao je.

Da li će konačno nešto da se desi?

- Mnogo mi je žao što sam uprskao. – nastavio je. – Da mogu da vratim vreme, sve bi bilo drugačije. Ti ne zaslužuješ ništa od onoga što sam ti uradio. Ja ne zaslužujem da ti budeš ovde. Kaži mi da želiš da odem. Ostavi me. Urlaj na mene. Ne znam, nemoj da budeš tako dobra prema meni.

- Šta je ušlo u tebe? Dođi. – zagrlila sam ga. – Ne idem ja nigde. – spustio je glavu i legao na moje grudi, nepuštajući me iz svog zagrljaja. – Volim te. – rekla sam i poljubila ga u teme.

Podigao je pogled, gledao me par trenutaka, a zatim spustio poljubac na moje usne. Bio je to u početku jedan nežan poljubac, koji je postajao sve posesivniji.

Gubila sam se. Emocije su me sustizale. Želela sam ga. Želela sam nas.

______________________________________________________

Evo i mene. Kako ste?

Nije me bilo dugo. Ali imam opravdanje. Kad ga nisam imala?

Zaboravila sam šifru profila i tek sad se setila. Jedva.