Do poslednjeg daha

18. deo

Prijao mi je boravak kod Stefane. Oboma je. Ali nažalost morali smo da se vratimo u Beograd. Obavezu nas čekale.

- Tužna si. – Adam je rekao kada smo ušli u stan.

- Stefana. – rekla sam mu i zagrlila ga. – Već mi nedostaje.

- Nikad mi neće biti jasna ta vaša povezanost.

- To se zove ljubav dragi moj.

- Ali ja sam tvoja ljubav. – osetila sam ljubomoru u njegovom glasu.

- Ovo je druga vrsta ljubavi. – rekla sam i nasmejala se.

- Je l' da? A kakva je naša ljubav? – obavio je ruke oko mog struka i pribio me uz sebe.

- Ona večna. – podigla sam se na prste i poljubila ga. – Idem da se istuširam. – rekla sam kada me je pustio iz zagrljaja.

- Mogu da ti se pridružim?

- Samo ako ćeš da mi istrljaš leđa. – rekla sam i okrenula mu leđa. Svukla sam haljinicu koju sam nosila i krenula ka kupatilu.

Trenutak kasnije čula sam njega kako se svlači.

Imao je veliki seksualni apetit. Imam ga i ja. Naučio me je svemu što znam. Učili smo zajedno.

Jedini je on mogao da isprati i zadovolji me. Jedina sam koja je mogla da izvuče zver iz njega.

Sa mnom je bio zver kada je to potrebno, ali je isto bio i mala beba. Znala sam to.

Nakon tople kupke i još vrelijeg seksa, uvukli smo se pod pokrivač, gledajući neki film.

- Treba da kažemo tvojoj sestri. – rekla sam.

- Sutra ću da razmišljam o njoj. Želim da danas uživam sa tobom.

Spustio je nežan poljubac u moju kosu i zagrlio me.

- Izgledaš prelepo. Prijao ti je odmor. – bilo je prvo što Mi je Aleksandra rekla kada smo se videle. – Ali deluješ mi zabrinuto. Šta se dešava?

- Ja, želim da pričam o nečemu sa tobom.

- Nadam se da nije ništa strašno. Šta god da si uradila, podržavam te.

- Hvala ti, ali želim da ti ispričam nešto.

- Dobro. – nesigurno je rekla i sela na stolicu preko puta mene.

- Naručila sam ti ceđenu narandžu i nes, da nas ne bi uzenimravali.

- Naravno. Hvala ti.

- Ovo što ću da ti ispričam zna samo Stefana. Niko ne zna celu priču.

- Brineš me. – nasmejala sam se.

- Ne brini, nije ništa strašno.

Ispustila sam jedan veliki izdah, na trenutak zatvorila oči i pogledala je. Čekala je da počnem.

- Pre mnogo godina. Ne sećam se više ni sama koliko je prošlo, upoznala sam jednog dečka. Bio je prelep, šarmantan, simpatičan, duhovit. Bila je to ljubav na prvi pogled. Bili smo u vezi kratko vreme...

- Zašto mi pričaš sve ovo? – prekinula me je.

- Doći ću i do tog dela. – nasmejala sam se. – Neko vreme nakon raskida, krenuli smo da se viđamo. Bila sam mlada, zaljubljena, volela sam ga. Vremenom mi je to postala navika. Ali nisam prestajala da ga volim. Povređivao me je stalno. Odbacivao me je stalno. – suza je skliznula iz mog oka. Obrisala sam je i nastavila dalje. – Često smo se svađali, ali kada padne mrak, uvek smo se vraćali jedno drugome. I to je trajalo jako dugo.

- Nikad nisi otišla? – pitala me je.

- Nikad nisam mogla da odem.

- Šta se dalje desilo?

- Dopustila sam sebi da ga volim. Nisam mogla da odem. Nešto me je uvek vraćalo njemu. Njega je nešto uvek vraćalo meni. U moru sranja, lutanja, uvek bi se uplakan našao na mojim vratima. Prve rane sam mu ja sređivala. Nakon svađe sa roditeljima uvek je dolazio meni. – nasmejala sam se. Uvek je dolazio. – Patila sam. Mnogo. – otpila sam gutalj soka. – I onda smo konačno mogli da budemo srećni. Sve je bilo savršeno. Bili smo zajedno, živeli smo zajedno. Onda je doživeo nesreću i izgubio pamćenje. Ponovo me ostavio i otišao.

- Zašto imam osećaj da sam već čula ovu priču? – rekla je više za sebe. Obrisla je suzu.

- Vratio se. – rekla sam.

- Ovde je?! – pitala je. – Ko je to? Da li te je povredio ponovo?

- Ne. Sad je sve savršeno. Već neko vreme živimo zajedno.

- A Mladen? – bila je iznenađena.

- Mladen je nestao iz mog života kada sam ga ugledala u ovom kafiću.

- Kad ću da ga upoznam?

- Već ga znaš.

- Stvarno? Odakle?

- To je Adam. – zavladao je muk. – Već neko vreme razmišljam kako da ti kažemo, a da se ne naljutiš na nas jer ti nismo rekli ranije.

- Ti si ta. – odsutno je rekla.

- Ne razumem? – sada sam ja bila zbunjena.

- Trebalo je da shvatim odmah. – pričala je sama sa sobom. – Trebalo je da shvatim još onog dana u kafiću.

- Aleksandra, o čemu pričaš?

- Ti si devojka koju je voleo. Ti si devojka u koju se kleo i za koju je pričao da ju je izgubio. Ja... – ustala je. – Moram da idem.

Rekla je i krenula ka izlazu iz kafića. Šta je sa njima i odlaženjem?

Udahnula sam i pozvala konobara, a zatim otišla.