Do poslednjeg daha

3. deo

- O čemu si htela da razgovaramo? - sedela sam na ljuljašci ispred vikendice čitavo popdone nadajući se da će se smilovati i izaći da popričamo.

- Pomenuo si juče da nikada nismo pričali o nama.

- Da, i?

- U pravu si. Nismo.

- Da, onda si ti rekla da mi ne postojimo. U pravu si, ne postojimo. - ustao je i krenuo ka vratima. Moram priznati da me je ovo zabolelo.

- Nisam te prevarila onda.

- Molim? - okrenuo se ka meni.

- Čula sam Stefanin i Nikolin razgovor jutros. Pričali su o nama. Nikola je rekao da sam te prevarila. Od tada sedim ovde i razmišljam o tome. Adame, ne znam kada se to desilo i ko ti je to rekao, ali znam da nisam.

- To više nije bitno. Prošlo je mnogo godina od tad. - okrenuo se i krenuo ka dvorištu.

- Ali ti očigledno živiš sa tim i dan danas! Sa nekom pričom, neke nebitne osobe, koja je želela da upropasti sve! - ništa nije rekao već je samo otišao. I ponovo, ostala sam sama.

- Zašto vičeš? - Stefana je izašla minut kasnije.

- Ma ništa. Adam. - nasmejala sam se. - Idem unutra. - prošla sam pored nje.

Ležala sam na krevetu i gledala u jednu tačku. Nisam čak ni razmišljala. Ne znam koliko vremena je prošlo.
Kroz maglu sam čula vrata kako se zatvaraju i ubrzo osetila udubljenje pored mene. Znala sam da je on.

Ništa nije rekao, već je uradio isto što i ja. Ćutao je. Ispustio je jedan težak uzdah i počeo.

- Znam da me nisi prevarila. - rekao je. - Samo mi je bilo lakše da okrivim tebe i opravdam sebe. - okrenula sam se ka njemu.

- Zašto?

- Nakon onog vikenda otišao sam sa drugovima i naravno, klinac, pohvalio se da sam spavao sa tobom. Tad je bila velika stvar skinuti nevinost nekoj devojci. - ne mogu da verujem. - Pravio sam se da mi nije stalo do tebe, mislio sam da ću biti predmet sprdnje. Znaš i sama kakvi su bili momci sa kojima sam se družio. Prevario sam te te noći. Željan dokazivanja, želeo sam da im dokažem da me boli uvo za tebe.

- Sa kim? - Zašto imam osećaj da znam odgovor.

- Sa Katarinom. - Katarina je devojka sa kojom je bio nakon mene. Odmah je uleteo u vezu sa njom. - Kunem ti se da se kajem zbog svakog trenutka tvoje patnje zbog mene. Da mogu da vratim vreme nikad ne bih uradio tako nešto.

- Zašto jednostavno nisi došao i popričao sa mnom? Zašto si se vraćao i pravio od mene kurvu koju nisi plaćao.

- Ne pričaj o sebi tako! Želeo sam da kaznim sebe tako. Želeo sam da znam šta sam mogao da imam, a šta sam izgubio.

- I jesi li saznao?

- Svakog jebenog puta. Ne krivim te što me mrziš imaš svo pravo ovog sveta na to. Krivo mi je što misliš da mi nije stalo do tebe, jer jeste. Mnogo. Možda to ne pokazujem, ali moraš da znaš da volim vreme koje provodim sa tobom. Volim noći koje provodimo zajedno, ali ne volim ona jutra koja slede nakon toga. Kada ti odeš. Čujem te svakog puta. Znam da plačeš svakog puta kada odlaziš. I to je moja kazna.

- Da li si nekada razmišljao da tako kažnjavaš i mene za nešto što nisam uradila? Ostavio si devojčicu kojoj si skinuo nevinost jer si želeo da se dokažeš drugovima? Nisam ljuta na tebe zbog prevare, nisam ljuta čak ni što si me ostavio. Ljuta sam, jer si bio glup i pokušavao da se svidiš nekome ko te je koristio. Ljuta sam, jer si nas zbog ovog svog sebičluka doveo dovde.

- Imaš pravo na to. Neću da te ubeđujem u suprotno. Hteo sam samo da znaš ovo.

- Drago mi je da si mi rekao sve ovo. - nasmjala sam se i ponovo legla na leđa.

- To je to? Nećeš ništa reći? Očekivao sam viku, dreku. - okrenuo se ka meni

- A šta treba da uradim? Bacam se po sobi jer si nam uradio ovo? Neću. Ne više.

- Mrziš me. - doneo je zaključak. Legao je ponovo na leđa.

- Ne mrzim te. - pogledala sam ga. - Da je tako, sada ne bih bila ovde. Možda me nerviraš i možda mi mladost jeste otišla sa tobom. Ali hajde da uradimo nešto da to ne bude uzalud.

- Na šta misliš tačno?

- Da krenemo od početka, dan po dan. Da budemo prijatelji i da vidimo kako će to funkcionisati. - želim da ovo uspe.

- Ali mi već jesmo prijatelji. Jako dobri prijatelji. - nakezio se.

- Ne ta vrsta prijateljstava. - udarila sam ga u rame. - Više kao ortaci.

- Ne želim da mi ti budeš ortak. Ne možeš ti da mi budeš ortak. - uspravio se i seo.

- Zašto ne? Šta meni fali? - uradila sam isto što i on.

- Zato što, od trenutka kada sam saznao da ideš sa nama, razmišljam o tome kako ću da te odvučem u krevet. - nakezio se i privukao mi se malo bliže.

- Zašto sam i mislila da će ovo biti lako. - prevrnula sam očima. - Ne budi bezobrazan..

- Znam da se ložiš na to. - opet mi se primakao. - Na moj jezik. - i opet. - Zamisli to, moj jezik svuda po tebi, u tebi. Tvoji uzdasi tada.

- O Bože. - tek sam sada primetila da sam ležala na krevetu i da je on bio iznad mene. - Ti nisi normalan i ne želim da se igram ovako. - podigla sam ruke spremna da ga odgurnem.

- Ali ja želim. - uhvatio me je za ruke i stavio mi ih iznad glave, a zatim me poljubio. - Sviđa ti se ovo, priznaj. - rekao je između poljupca.

- M-m. - tiho sam rekla. Onda je prešao na moj vrat.

- A ovo?

- Ne.

- Hm, a ovo?- ovo se zove mučenje. On mene muči.

- O moj Bože. - uzdahnula sam.

- Shvatiću to kao da. - rekao je to i krenuo da ostavlja poljupce po mojim grudima.

- Milice je l' sve u redu? - čula sam Stefanin glas i gurnula Adama koji je pao na pod. Jebote.

- Da. - rekla sam. Stefana je ušla u sobu i prvo ugledala Adama kako sedi dole.

- Šta se dešava ovde?

- Ma Adamu je dosadno.

- Ma je l da? - nasmejala se. - Došla sam da vas pozovem na večeru.

- Dolazimo za pet minuta. - rekla sam.

- Važi. - okrenula se i izašla.

- Ubiću te. - rekao je.

- Nećeš. Izlazi sad. - nasmejala sam se i ustala sa kreveta. - Polazi, šta čekaš?

Nasmejao se i krenuo za mnom.