Do poslednjeg daha

OBAVEŠTENJE

Ostavila sam sebi prostora da razmislim da li će ovde biti kraj ili da napišem i epilog. Ali, mislim da je ovo sasvim u redu za kraj jedne priče.

Oboje su doživeli svoj srećan kraj i sve preko toga bi bilo i suvišno.

Posle dve godine sigurno, konačno sam je završila. Ne znam zašto, ali pisanje priče o Adamu i Milici je tako dugo trajalo.

I dok sam pisala o njima dvoma, moj život je tekao dalje, završavala sam priče o drugim likovima... Ali, Adamov i Miličin srećan kraj je čekao i trpeo.

Kada sam krenula da je pišem, prvi put nisam imala predstavu kako bi se to završilo, gde bi oni na kraju završili i šta bi radili.

Hvala Vam što ste čekali. Što ste bili strpljivi.

Hvala Vam što ste imali razumevanja za moju neaktivnost ( nadam se da jeste ), jer me je sve stislo. Generalno, od kada je krenulo ovo sa koronom, ja sam pod konstantnim stresom. Poslednje dve godine su mi bile preteške. Uglavnom privatno. Ne kažem to da bih opravdala sebe, jer ne postoji opravdanje, ali trebao mi je odmor.

Taj odmor je uticao na to sam jednostavno izgubila inspiraciju. Činilo mi se da ništa što napišem nije bilo dobro.

Stres oko svega je nekako svakim danom dominirao nadamnom i to je uzrokovalo da se moje zdravstveno stanje pogorša. Opet, ni to nije opravdanje. Ali evo vraćam se. Nadam se da će sve biti kako treba.

Trudiću se da se malo aktiviram, ali ne obećavam svakodnevno objavljivanje nastavaka, ovde pre svega mislim na priču koju sam krenula skoro da pišem.

Mlada sam, a nekako, tek sada vidim šta je život. Čini mi se da nikad više nisam imala obaveza, a nikad manje vremena. Stres zbog fakulteta, spremanje ispita koji su preteški, obaveze na poslu, sve to utiče, a nešto mora da trpi.

Hvala Vam još jednom na svemu. Jer da nije bilo vas, ja ne bih bila ovde. Verovatno bih se krila negde u kutku svoje sobe i pisala samo za sebe. Danas pišem zbog vas.

Marijola.