Do poslednjeg daha

14.deo

Bilo je oko šest sati kada sam se probudio. Pogledao sam u njeno usnulo lice. Tako je bila lepa dok spava. Tako mirna i spokojna. Pramen crvene kose joj je padao preko lica, što ju je činilo još slađom.

Bio sam odvratan prema njoj. Gamad. Đubre. Nemam šta lepo da kažem o sebi kada je ona u pitanju. Odbijao je. Odbacivao je. Ali voleo sam je. Najviše. Svakog dana.

Bila je tako slatka i tako mlada kada smo se upoznali. Oboje smo bili mladi. Odrastali smo zajedno. Istraživali smo zajedno. Voleli smo.

Bio sam debil što sam je zarad drugih odbacio. Bio sam đubre jer sam joj se svaki put vraćao. A ona moj anđeo koji me je svaki put raširenih ruku primio.

Bolele su me njene suze. Njeni tihi jecaji kada bi ujutru odlazila od mene. Još uvek me bole.

Nikada nije krila svoja osećanja od mene. Kada je bila ljuta, urlala je. Vikala. Voleo sam je i dok viče. I dok me osuđuje. I dok me je gledala sa brigom u očima. Voleo sam je i kad plače. Ali nisam volelo sebe dok je plakala.

Ja, Adam, zakleo sam se da ću popraviti stvari. Ja, Adam, obećao sam da je više nikada neću namerno povrediti. Obećao sam da ću je zauvek voleti.

- Dobro jutro. – čuo sam njen glas i sklonio pogled sa prozora kuhinje.

- Dobro jutro.

- Nešto si zamišljen. – sipala je kafu i prišla mi.

- Ništa bitno. – poljubio sam je u čelo. – Kako si spavala? – od kako sam se vratio, ovo su nam bili česti trenuci. Prijao mi je život sa njom.

Kada sam otišao pre dve godine, nisam se sećao nijednog trenutka provedenog sa njom. Nijednog našeg dana provedenog sa njom kao para. Sećao sam se samo nje i naših noći provedenih u krevetu pre nego što smo pričali o svemu.

Onda su jednog dana neka sećanja počela da se vraćaju. Mislio sam da sanjam. Mislio sam da ništa od toga nije stvarno. Onda sam rešio da stvorim nove uspomene sa njom.

- Dobro. Zašto si ustao ovako rano? – pitala me je gledajući u šolju.

- Nisam mogao da spavam. A ti? – bilo je tek pola sedam.

- Sanjala sam Stefanu. Nedostaje mi.

- Zašto je ne pozoveš? – Stefana me je dobro izribala kada sam izašao iz bolnice. Ona i Nikola su se ubrzo nakon mene preselili u Rusiju. Zbog Nikolinog posla.

- Nije to to. Želim da je vidim.

- Ako hoćeš možemo otići tamo za vikend. – podigla je pogled ka meni.

- Stvarno? – licem joj se raširio osmeh.

- Da, ako je to ono što stvarno želiš, srediću sve.

- Hvala ti. – ciknula je i zagrlila me. – Ali kako ćemo... Šta ću da kažem Aleksandri? Mladenu?

- Ne brini, smislićemo nešto. – zagrlio sam je.

- Hvala ti.

- Pogledaj me. – uhvatio sam je za bradu i pogledi su nam se sreli. – Primila si me u svoj stan, uradiću sve za tebe.

- Stan je tvoj.

- Ne, stan je tvoj. Ja sam ovde samo gost. – ona ne shvata da ću uraditi sve za nju.

- Zašto radiš sve ovo?

- Zato što si zaslužila mnogo više od ovoga.

- Ja.. – krenula je nešto da kaže, pa zastala. Kao da se premišlja. Trenutak kasnije, popela se na prste i spustila nežan poljubac na moje usne.

Želim je. Svakog dana. Svakog trenutka. Uvek. Želim je sada, dok me gleda ovim nežnim pogledom.

Ali obećao sam. Neću je imati dok je ne osvojim. Dok sve ne bude kako treba.

- Milice, nemoj. – tiho sam rekao. Suzdržavao sam se da je ne pojebem ovde.

- Adame... – kao da se borila sa svojim osećanjima.

- Ne još uvek. – rekao sam i ona je spustila pogled. Stidela se. – Hej. – nežno sam je uhvatio za bradu i podigao. – Nikad, ali nikada ne spuštaj pogled. Nikad se ne stidi ničega predamnom. Uskoro će sve biti kako treba. Važi? – nasmejao sam se.

Na trenutak me je zbunjeno pogledala, a onda nesigurno klimnula glavom. Povukao sam je u svoj zagrljaj i stegao. Dom. To sam osećao samo kada sam sa njom.