Do poslednjeg daha

2. deo

- Nadam se da niste hteli da se poubijate dok ste stigli ovde. - Stef je pitala kad smo jeli.

- Zapravo, bio je jako fin. Poštovao je moju odluku da ne priča. - nasmejala sam se.

- On je ovde. - rekao je Adam. - Onda  je tvoja drugarica počela da priča sa mnom.

- Nadam se da je sad sve okej među vama. - Nikola je dodao.

- Videćemo. Pričamo i trenutno ne želim da ga ubijem. - namignula sam mu.

Na ovo se samo nasmejao.

Kasnije ga ceo dan nisam videla. Sedela sam sa Stefanom i pričala.

- Zašto mi nisi rekla da idemo u njegovu vikendicu?

- Nisam znala. Nikola mi je rekao tek kad smo stigli. Zašto je to bitno?

- Jer smo ovde prvi put spavali. Tamo. - pokazala sam joj kamin.

- To je tako divno. - nasmejala se.

- Bilo je divno. Znaš, kada sam ušla ovde prvo sam se setila toga. Sve je bilo tako savršeno. Bilo je svega i ruža i sveća. Vina. Mislila sam da to nikada neće proći. - odjednom sam poželela da zaplačem.

- O draga. - ništa mi više nije rekla samo me je zagrlila. - Možda će na kraju sve biti dobro.

- Ne znam. On je tako komplikovan. - sad sam ljuta na njega? Kao da sam u pms-u. - Ne razumem ga.

- Mogu da ispitam Nikolu ako želiš.

- Šta ako mu kaže?

- Ništa ti ne brini za to.

Obozavala sam početak proleća. Večeri su bile tako divne, a sve što me je okruživalo, predstavljalo je za mene nešto novo. Meni je godina počinjala tada, u proleću.

Sedela sam na klupici koja se nalazila u blizini vikendice. Veče je bilo tako prijatno i sveže.

Svakakve stvari su mi padale na pamet, ali sada sam želela samo da maštam. Želela sam da uživam.

- Mogu li da ti se pridružim? - Adam je stojao ispred mene držeći u rukama tanko ćebence.

- Možeš. - nasmejala sam se i sklonila se u stranu da bi seo.

- Hladno je. Prehladićeš se. - prebacio je ćebe preko mojih ramena.

- A šta je sa tobom? I tebi je hladno. Dođi. - raširila sam ćebe i on mi se približio.

- Znaš, bio si u pravu. Nikada nismo pričali o nama. - rekla sam nakon nekog vremena.

- Dosta toga se izdešavalo od kada smo se upoznali. Dosta smo se promenili, a opet smo na kraju ostali isti.

- Na kraju smo opet ti i ja. - i ako smo u ovoj situaciji, drago mi je da smo na kraju opet zajedno.

- Znaš, milion puta sam želeo da pokušamo, ali sam imao osećaj da sam previše loš za tebe. - izdahnuo je. - Stvarno sam se trudio, milion puta i nakon svih ovih godina, shvatam da te volim. To me plaši i zato bežim. Zato te ostavljam i ne mogu više ovako. Nećemo biti mlađi, a i sama si rekla da smo protraćili mladost jedno na drugo. Hajde da to ne bude uzalud.

I tada kao da se desilo nešto. Kao da je ovo konačno mogao da bude naš srećan kraj. Okrenula sam glavu ka njemu, a on je već gledao ka meni. Polako je počeo da primiče glavu ka meni i ja sam zatvorila oči čekajući da me poljubi.
Ali umesto poljupca, dobila sam pljusak realnosti probudivši se. Bila sam sama u krevetu u njegovoj vikendici. Bilo je tako realno, a opet nestvarno.

Nakon što sam se istuširala, uputila sam se ka kuhinji, da nam spremim doručak. Nikola i Stefana su već bili tamo.

- Dobro jutro. - ušla sam u kuhinju.

- Dobro jutro mila. Kako si spavala?

- Prelepo. Došla sam sam da ti pomognem oko doručka.

- Što se mene tiče gotov je. Idi probudi Adama. - klimnula sam glavom i krenula da izađem.

- Gledaj da se ne pobijete tamo. - Nikola je dodao.

Pokucala sam par puta, ali kako nije ništa rekao, samo sam ušla. Ležao je na leđima i spavao. Bio je go od struka na gore. Na grudima mu je bila slika. Moja slika. Delovalo mi je kao da ju je grlio cele noći. Odakle mu ona uopšte?
Pravila sam se da je ne vidim i vratila se kod vrata.

- Adame, ustaj! - razdrala sam se i on je skočio.

- Milice? - kao da nije bio svestan šta se dešava. - Šta se dešava?

- Stef i Nikola nas zovu na doručak.

- I poslali su tebe da me budiš? Priznaj da si samo tražila razlog da uđeš ovde.

- Ma važi. - krenula sam da izađem. - Ustaj. Neću dolaziti ponovo da te budim.

- Baš šteta. - ošinula sam ga pogledom. - Za deset minuta sam dole. - dodao je i ja sam klimnula glavom.

Svratila sam do sobe po telefon i zaputila se ka kuhinji.
Zastala sam kod vrata jer sam čula Stef i Nikolu kako pričaju o meni i Aadmu.

- Nkola ne znam šta više da radim sa njom. - čula sam Stefanin glas. - Kad je vidim onako slomljenu svaki put kada se vrati od njega, dođe mi da ga ubijem.

- Znam, primetio sam, ali oni to moraju da reše sami. Mi tu ne možemo ništa.

- Mislim da možemo da popričamo sa njima.

- Ne znam šta bih im rekao. Sećaš se da sam ti jednom pričao o jednom drugu koji je voleo jednu devojku, a da ga je ona prevarila i da joj to nikad nije oprostio. Da je svakoj devojci radio isto što je ona uradila njemu?

- Da sećam se. - o čemu on priča?

- To je Adam. A devojka je Milica. To mi je priznao na našem venčanju. Koliko god ga bolela ta prevara, uvek bi se vraćao njoj. Ono što je ona uradila njemu, on je radio drugim devojkama, ali sa njom. - ja sam prevarila Adama?

- Milica ga nikad ne bi prevarila. Ona je u njemu videla sve. Uvek je bilo prvo on, pa svi ostali.

- Ne znam. Kažem ti ono što je on meni rekao. Ne znamo drugu stranu priče. - ali ja je znam i moram da pričam sa Adamom.

- Nije lepo prisluškivati. - čula sam Adamov glas iza sebe i poskočila.

- Nije lepo plašiti ljude. - uzvratila sam. - Adame, moramo da razgovaramo. - rekla sam i ušla u kuhinju.