Do poslednjeg daha

9. deo

Sećam se dana kada je prvi put nakon godinu dana pokucao na moja vrata. Kada je sve ponovo počelo.

Bila je jedna od onih kišnih večeri. Period kada sam prestala da se nadam da ćemo se ikada pomiriti. Godinu dana mi je trebalo da krenem dalje.

Spremala sam se za spavanje kada sam čula zvono. Uplašila sam se. Kako i ne bih. Bila sam sama u stanu. I neko mi je u pola noći pokucao na vrata. Nisam želela da otvorim. Ali neko je bio tako uporan.
Onda sam ugledala njega. Prebijenog.

- Adame? - nesigurno sam rekla.

- Ćao. Znam da sam poslednja osoba koju želiš da vidiš sada, ali da li mogu večeras da prespavam ovde?

- Uđi. - sklonila sam se da bi prošao. - Šta ti se desilo?

- Potukao sam se. - on se nikada nije tukao. - Ne smem da odem kući ovakav. Otac bi me ubio. Vozio sam dugo i put me je doveo ovde. Nisam znao gde da odem.

- Hajde dođi da ti očistim to. - tek sam sada primetila da još uvek stojimo kod ulaznih vrata.

- Sedi tu, brzo se vraćam. - pokazala sam mu na krevet.

- Sama si? - pitao me je kada sam se vratila.

- Da, znaš da živim sama. - dolazim iz malog mesta u okolini Novog Sada. - Hajde da te sredimo.

Stala sam između njegovih nogu i sipala alkohol na vatu, a zatim krenula da čistim krv koja je bila na njegovom licu.

- Zašto si se potukao?

- Isprovocirali su me.

- Zašto?

--Nebitno je. Auć! - jauknuo je u jednom trenutku.

- Gotovo. - rekla sam.

- Hvala ti. - nasmejao se i uhvatio me oko struka.

- Šta radiš to? - tiho sam rekla.

- Nedostaješ mi. - prolazio je lagano po mojim leđima.

- Adame, ne radi to.

- Molim te. - pogledao me je tužno. - Dozvoli mi da te imam večeras.

Ako pristanem, preći ću preko svih njegovih gluposti. Ako pristanem, pogaziću svoju reč.
Pogazila sam je onog trenutka kada sam ga pustila unutra. I svesna sam toga. Oboje smo svesni toga.

Stavila sam ruke oko njegovog vrata i približila se njegovim usnama.

- Nakon ovoga, odlaziš iz mog života. 

- Neka bude tako. - rekao je i poljubio me.

Spustila sam ruke do njegovog stomaka, uhvatila rub njegove bluze i skinula je.
Zatim sam ga opkoračila i sela u njegova krila.

Uzimao je, a ja sam mu davala. Uzimala sam ono što mi je on nudio.
Nije me štedeo.
Činio je da budem njegova.
Po prvi put je možda u potpunosti bio moj.
Poslednji put sam u potpunosti bila njegova. Bar sam tako mislila.

Cele noći me je uzimao kao da me ima po poslednji put. Kao da ćemo sutra nestati. Kao da za nas sutra ne postoji.
I nije postojalo. Tada, za nas je postojao samo taj trenutak. Trenutak naše slabosti.

Ujutru sam se probudila sama. Bez njega pored sebe. Sama sa svojim mislima.

Ujutru me je čekala poruka:

' Noćas sam te imao do poslednjeg daha. Ali je ovo i naše poslednje veče. Zbogom. Zaboravi sve što smo imali.'

Od svega, ostala je samo patnja i praznina. Nisam krenula dalje. Nisam mogla da krenem dalje.

Papir je bio natopljen  mojim suzama. Duša me je bolela. Mislila sam da nijedan srećan trenutak u mom životu neće promeniti to.

Zašto sam se onda mesec dana kasnije našla ponovo u njegovom zagrljaju? Ne znam.
Zašto je nakon njegovog "zbogom" došao ponovo na moja vrata? Ne znam.
Tada bar nisam znala.

Mnogo godina kasnije, sedim i gledam istog tog nasmejanog dečka, čoveka, dok mi priča nešto. Nesvestan svoje lepote. Svog prelepog smeha.
Zašto sam ostala? Zato što ga volim.
Zašto se uvek vraćao? Zato što me je oduvek voleo.

- Da li ti mene slušaš? - iz razmišljanja me je prekinuo Adamov glas.

- Izvini. Zamislila sam se. Da li možeš da ponoviš?

- Da li je sve u redu?

- Da. - nasmejala sam  se. - Sve je u najboljem redu. - uhvatila sam ga za ruku.

Da li se kajem zbog svega? Ne kajem se.