Do poslednjeg daha

12. deo

Jutro je pametnije od večeri. To mi je po ko zna koji put postalo jasno.

Šta sam to uradila? Val krivice i kajanja je prošao kroz moje telo.

Naravno da je i ovog puta bilo isto. Naravno da sam se i ovog puta probudila sama.

Nevoljno sam ustala iz kreveta i otišla da se istuširam. Nakon ture plakanja i tople vode, krenula sam ka kuhinji. Kafa. Ona će rešiti sve.

On je ovde? Blago je rečeno da sam bila šokirana kada sam ga ugledala u kuhinju kako čita pije kafu i gleda na laptopu nešto.

- Dobro jutro. – rekla sam.

- Dobro jutro. – podigao je na trenutak glavu. – Skuvao sam ti kafu. – Na trenutak mi je sve delovalo kao pre dve godine. Nasmejala sam se na ovo.

- Hvala. – prišla sam i uzela kafu, i otpila malo. Kao i uvek. Svaršena.

- Da li si ti to plakala? – pitao me je kada sam sela. Sranje.

- Ne. Sapunica mi je upala u oči. Nisi otišao? – pitala sam.

- Nisam, skoro sam se probudio. Moramo da pričamo.

- Spakovaću se, do večeras ću otići iz stana. – rekla sam. Ipak je ovo njegov stan.

- Molim te ostani. – sklonio je laptop i posvetio mi pažnju.

- Ali stan je tvoj.

- Više je tvoj, nego moj. – nasmejao se. Bože taj osmeh. – Samo, morao bih da ostanem ovde par dana, dok ne pronađem stan. Naravno ako ti ne smeta. – da li mi to konačno pričamo kao dve normalne glave?

- Naravno. – nasmešila sam se. – Stan je svakako tvoj. Ako je problem da ostanem, otići ću.

- Milice. – uozbiljio se. – Ostani.

- Dobro. – ustala sam. – Spremiću nam doručak.

Spremila sam nam lagani doručak. Onako kako smo doručkovali svake nedelje. Da li će da se seti?

- Kako si znala da volim ovo? – rekao je kada smo jeli.

- Živeli smo nekada zajedno. – lažno sam se nasmejala.

- Žao mi je što se ne sećam toga.

- Da, da. Siguran si da smo overili svaki deo stana. – nasmejala sam se. Ovo su bile njegove reči sinoć. Počeo je da se smeje.

- Hoćeš da kažeš da nismo?

- Neću ništa da kažem.

- Šta će dečko da ti kaže na to što sam ja ovde? – ja sam zaboravila na njega. Jebote ja imam dečka.

- Raskinuli smo juče. – rekla sam. To je donekle i tačno.

- Zašto trpiš sve to što ti se dešava sa njim? – sad me je gledao nekako tužno. Da, zašto trpim to?

- Ne želim da pričam o tome. – ustala sam i krenula da čistim to. – Molim te, ne pitaj me to.

- Milice. – ustao je i uhvatio me za ruku. - Da li si srećna?

Da li sam srećna? Nisam. Da li on to treba da zna? Ne treba.

- Srećna sam. – nasmejala sam se nekako tužno.

- Svesna si da znam kada me lažeš? – rekao je ne skidajući pogled sa mojih očiju. – Ali neću navaljivati. Kada budeš spremna, pričaćemo.

Zašto li sam i mislila da će ovo da bude lako?

- Molim te javi mi se. – gledala sam u Mladenovu poruku. Odmah nakon toga telefon je počeo da zvoni.

- Nećeš da se javiš? – čula sam Adamov glas.

- Ne mogu sad da pričam sa njim. – rekla sam i isključila telefon. – Šta gledaš to? – pokazala sam rukom ka laptopu.

- Tražim neki film. Hoćeš da gledamo zajedno? – podigla sam jednu obrvu i ozbiljno ga pogledala. – Šta? Umem da budem dobar cimer.

- Znam, sećam se toga. – rekla sam i sela pored njega. – Šta gledamo?

- Hobita.

- Opet? Adame, gledali smo to najmanje 4 puta.

- Znam, ali tako je dobar. – rekao je i zastao. Zna? Seća se?

- Znaš?

- Znam da sam ga gledao dosta puta. – izdahnula sam. Moram prestati da se nadam. Okrenula sam se ka njemu i pogledi su nam se sreli, ugledala sam neku tugu u njegovim očima. Zašto se vratio?

- Doneću kokice. – rekla sam i otišla u kuhinju.