Savršena noć

Prolog

– Jeste li spremne? – začujem glas svog lažnog zeta i izađem iz kupatila. On i moja sestra, Aja su tako komplikovani. Naime, pošto je naša majka insistirala da Aja dovede svog verenika na njen rođendan, a ona ga nije imala, onda je došla na jednu ludu ideju da na prevaru odvuče prvog momka koji stane da nam ponudi pomoć oko pokvarenog auta, koji zapravo nije bio pokvaren.

Sada glume da su zaljubljeni jedno u drugo, ali stvarno jesu, samo što oni to još uvek nisu shvatili.

– Ups, opet ja – kažem kada uđem u sobu i naiđem na Vojina kako ljubi Ajin vrat.

– Nema veze, navikli smo – nasmeje se i zakopča joj haljinu. Vojin je uvek nasmejan i opušten.

– Idemo? – upita i mi klimnemo glavom. Siđemo u prizemlje i moja majka se oduševi kada nas vidi. Dobro, malo više se oduševi kada ugleda njih dvoje nego mene.
Nakon što ih slika i pozdravimo se sa Lenom, našom nastarijom sestrom, koja se vraća u Španiju jer tamo živi sa svojim mužem, izađemo iz kuće i krenemo na zabavi koja se održava u Vojinovu čast. Tu su trebali da odu Vojin i Aja, ali me je moja luda sestra dovukla da pođem sa njima.

– Stigli smo – kaže Vojin i zaustabi auto na jednom parkingu ispred hotela. Izađe iz kola i otvori vrata Aji, pa meni.

– Dame – ispruži nam ruku i uhvatimo ga pod lakat. Uđemo u otmeni hotel koji je prepun ljudi.

– O, pa da li ja to vidim svog starog prijatelja? – vikne neki mladić i zagrli se sa Vojinom.

– Gde si bio? – lik upita Vojina.

– Tu i tamo. Da vas upoznam. Luka, ovo su moje prijateljice. Aja i Sofija – prestavi nas i rukujemo se sa njim.

– Drago mi je da sam u društvu tako lepih dama – nasmeši se gledajući u mene.

– Želiš li da prošetamo zajedno? – Luka ispruži ruku, a onda zagrmi glas, negde iza.

– Marjanoviću, ruke drži dalje od moje ženske – taj glas...tako mi je poznat. Polako se okrenem se ugledam poznato lice. Stranac koji mi je pružio savršenu noć, koju sam želela, stoji ispred mene i strelja pogledom Luku.

– Vuče, šta ti je? – zbunjeno ga upita Vojin. Vuk, tako se zove. Dovraga, čak mu je i ime lepo.

– Pričaćemo, a ti, pobeguljo, kreni ispred mene. Moramo da razgovaramo – pogleda u sat, kao da računa koliko mu je vremena ostalo.

– Sofija, šta se događa? – Aja pokušava nešto da sazna.

– Gospođice, pošto nosite prsten moje bake, smatram da ste deo ove porodice, a time što se Sofijina sestra, dodatno Vas poštuje. Ali, zamolio bih Vas da se ne mešate. Verujem da će Vam pobegulja sve ispričati – obrati joj se Vuk i uhvati me za ruku i povuče pa krenemo kroz neki hodnik. Dođemo do sobe broj sto trideset sedam i uđemo unutra. Zaključa vrata i pogleda me. Dovraga, šta sad da radim?

Polako krene prema meni, a ja mahnimalno idem unazad. Udarim u nešto tvrdo i shvatim da je to zid.

– Šta ćeš sad? – ozbiljno upita postavljaljući ruke na zid i tako me zarobio.

– Kako si me pronašao? – smireno upitam i pogledam ga direktno u oči.

– Sećaš me se? – podigne redu obrvu i to je jedino što se moglo primetiti na njegovom licu.

– Tebe da, noći ne – priznam, a on klimne glavom.

– Hm...mogao bih da te podsetim tvoje savršene noći koje si zaboravila – kaži i bez upozorenja grubo me poljubi i odmakne se od mene. Jezikom i licne usne i onda donju usnu zasisa i povuče među svoje zube. Otkopča mi haljinu i krene da spušta vlažne poljubce po mom vratu približavaljući se grudima. Ispustim glasan uzdah kada zubima pređe preko moje bradavice.

– Dovraga, zašto si sada stao?! – vrisnem kada se odmakne od mene.

– Zvoni mi telefon – podigne telefon i pokaže mi.

– Toliko si uživala da nisi ni čula da zvoni telefon – izvije kut usne u poluosmeh i uhvati me za ruku i izađemo iz sobe.
_________________________________________

   Nisam mogla da čekam do sutra. 😅
Kako vam se čini za sad? 😊