Savršena noć

12. Deo

– Da li postoji ovde neki problem? – začujem neki poznat glas iza sebe.

– Gospođa insistira da joj kažem gde je gospodin Vuk, a nema zakazano niti bilo šta drugo. Čak je nepozvana došla na peti sprat, a znate da je to zabranjeno – sekretarica ustane i kaže nekome. Okrenem se i ugledam čoveka sa zabave. Pretpostavljam da je ovo Vojinov otac. Pogleds u mene i klimne mi glavom. Izgleda da me je prepoznao.

– Izvolite, možemo da popričamo u mojoj kancelariji – pokaže mi rukom i ja klimnem glavom.

– Sedite – uđemo u kancelariju i sednemo jedno preko puta drugog. Nervozno spojim šake. Nije mi bilo u planu da sedim i pričam. Želela sam samo da dam prokleti papir Vuku.

– Želite li da popijete nešto? – ljubazno upita.

– Ne, hvala Vam. Nisam želela da razgovaram sa Vukom – klimne glavom.

– Razumem. Vuk je trenutno u jednom restoranu. Daću ti adresu i razgovaraj sa njim – ozarim se kada napiše adesu na papiruću i pruža mi.

– Hvala puno – nasmejano uzmem papir i ustanem.

– Nema na čemu – klimne mi glavom i ja izađem iz kancelarije. Zanemarim sekretaricu i uđem u lift. Kada stane, brzo istrčim iz njega i uđem u svoj auto. Nagazim na gas i vrlo brzo se nađem ispred luksuzmog restorana. Verovatno me neće ni primiti, jer nemam rezervaciju, ali šta fali da probam. Osvrenem se oko sebe i uđem u restoran. Niko mi ništa nije rekao. Za sada je dobro. Skeniram pogledom ljude da bih uočila negde njega, ali ga ne primećujem.

– Dobar dan. Da li želite posebam sto ili trebate nekome da se pridružite? – ljubazno me upita mladi konobar.

– Trebala bih da se pridružim gospodinu Vuku, ali ga nigde ne primećujem. Da li biste bili ljubazni da me otpratite? – nasmešim mu se najvećim mogućim osmehom, i on smotano klimne glavom. Pokaže rukom i ja krenem za njim.

– Oni su u izdvojenom delu, zbog toga niste mogli da ga primetite – kaže i otvori vrata izolovane prostorije.

– Hvala Vam puno. Dalje mogu sama – zahvalim mu se i uđem u izdvojenu prostoriju. Prvo što primetim je to da je veoma zagušljivo i da se u vazduhu oseća miris dima pomešanim sa alkoholom. Drugo je to da nikoga u ovoj sobi nema osim nekoliko ljudi koji sede zajedno sa Vukom za velikim stolom i svi su ozbiljni. Razgovaraju o nečemu i gledaju u mnogo papira. Možda ovo nije bila dobra ideja?

– Ćao luče, šta ti radiš ovde? – taman kada krenem da se povlačim, primeti me neko ko sedi sa tim stolom. Kada mi se ovaj lik obrati, svi se momentalno okrenu prema meni. Vuk me iznenađeno pogleda, ali skirva to. Da li će se sada praviti da me ne poznaje? Nije valjda toliko đubre.

– Izvinjavam se na smetnji. Potreban mi je Vuk na dva minuta – ignorišem sve ljude za stolom i pogledam u Vuka. Hladno i bezosećajno me gleda, kao da želi da mi kaže da nemam pravo da ga tražim.

– Razgovaraćemo kasnije – smireno kaže dok vrti čašu nekog pića u rukama.

– Kasnije neću biti tu. Razgovaraćemo sada – ozbiljno uzvratim i začujem prigušeni smeh. Taj smeh sigurno ne dolazi od Vuka, već od ostalih ljude. Vuk me strelja pogledom, a meni baš briga. Zar će biti sve kako on naredi? Naravno da neće.

– Vraćam se za pet minuta. Naručite nešto za jelo – smiluje se i ustane, pa mi pokaže rukom da izađem iz ove izolovane prostorije. Čim izađemo iz ove jazbine, povuče me za ruku u neku kancelariju. Zatvori vrata i bez reči ode do mini bara, pa natoči sebi viski. Ležerno izvadi iz džepa kutiju skupih cigareta i zapali je. Kada sve to uradi, pogleda u mene.

– Kako misliš kasnije nećeš biti tu? A gde ćeš biti? – smireno pita prelazeći pogledom po mom telu.

– Pre minut si bio u onoj sobi i pio tamo. Sad opet piješ i pušiš. Prestani više. Jesi li svestan da se truješ? – gadljivo pogledam prema njegovim rukama u kojima drži otrov.

– To nije tvoja briga. Reci mi gde ideš? Šta to planiraš? – obrusi i ponovi pitanje od maločas.

– Žao mi je, ni to nije tvoja briga – kroz smeh kažem, a on spusti čašu i krene da mi prilazi. Polako mi prilazi, kao predator koji ide ka svom plenu. Korak po korak i ja se nađem pribijena uz zid. Dahne da moje usne, a ja pokušam da ga odgurnem.

– Gde ideš? – polako, skoro pa bolno, prelazi usnama po mom vratu terajući me da mu kažem gde idem.

– Moramo da razgovaramo – kažem, ali ne vredi. Već mi je skinuo majicu i krenuo da prelazi jezikom po mojim grudima.

– Vuče – skupim snage i odgurnem ga.

– Moramo da razgovaramo o nečemu bitnom – tiho mu kažem dok pokušavam da dođem sebi. Na brzinu dohvatim majicu sa poda i obučem je.

– Izvoli – iz torbe izvadim zahtev za razvod braka, na kome nedostaje samo njegov potpis, i pružim mu. Uzme i krene da čita. Podigne pogled sa papira i namršteno me pogleda.

– Nikada – kratko kaže i pocepa papir na sitne delove.

– Dobro, šta ti znači da budeš u braku bez ljubavi? – smireno pitam, a on prođe rukom kroz kosu.

– Molim? Koliko puta treba da kažem da ljubav ne postoji. Ljubav je samo...

– Ljubav je samo iluzija. Muškarci, svi pa uključujući i tebe, rade sve zbog seksa. Da, super. Ne postoji ljubav. To je samo obmana. Sve je to meni jasno – prekinem ga i nastavim da nabrajam ono što on misli.

– Kada sve shvataš, zašto tražiš ljubav? – zbunjeno me pogleda.

– Prvo, ja ne tražim ljubav od tebe. Ti to nikada nećeš moći da mi daš. Tebi je u interesu samo grubi, sirovi, glupi seks – viknem i besno prođem rukom kroz kosu.

– Drugo, ljubav možda ne postoji u tvom svetu, ali u mom postoji. Zato, podnesi razvod braka i donesi mi da potpišem – smireno kažem i izađem iz kancelarije.